12.10.2015, 11:15

MARFI

S`tim je crno. Bez toga još crnje

Kad mi ne treba – ono je tu. Ma kakvi – tu, saplićem se o njega! U svakoj fioci ima ga po tri komada. Malo-malo pa ga nađem u frižideru. I u rerni, i u veš mašini, i na terasi ( visi na sušilu). Jednom mi je palo na glavu sa kredenca  dok sam izvlačio Pirićevu vazdušnu pušku da rasteram vrapce. A pre neku noć, nisam hteo da palim svetlo, tako sam ga nagazio (bos) da mi se prikazalo sasvežđe Velikog Medveda. Kad mi ne treba, čim uđem u kuću sudarim se sa njim. Kad izlazim ja ga preskačem. Uvek ga neko zaboravi u mom vidokrugu, kad mi ne treba. Pre spavanja moram da ga zbacim sa jorgana a kad ustanem – ono okačeno o kvaku kupatila... Ko ga je doneo u kuću – pojma nemam! Ni kada ga je doneo! Bar pet puta su mi ga pakovali u putnu torbu umesto onoga što mi je trebalo. Naređivao sam deci da ga odnesu na đubre, da ga poklone nekome, da ga šibnu kroz prozor, Ma jok, klinci bi se smilovali i, kao po nakakvoj kazni, oterali ga u ćošak. Kako se ono, posle, iz ćoška popne na sto, između mene i TV-a, kažite mi da vam kažem. Eto, lično sam ga stavljao pod mišku ne bih li ga zauvek izneo iz stana, čim se setim da mi ne treba. Ali, kod izlaznih vrata shvatim da sam zaboravio ono što mi treba, spustim ga na trenutak u predsoblje i – ja izađem, ono ostane.

Međutim, kad mi treba – nigde ga nema! Šta se od tolikog njega desi sa njim nije mi poznato. Kad mi treba – ja ne pretresam stan, ja pravim raciju da ga nađem. Nije u frizu, nije na regalu, nije ni u čistom ni u prljavom vešu, nije ni među dugim ni među kratkim cevima... A pogotovu nije na sred  dnevne sobe, tamo gde je najviše volelo da bude... Od tolikih mesta koje je zaposedalo nema ga ni na jednom. Pitam, da ga ko nije zaboravio ispred vrata, poklonio nekome ili bacio, ne daj Bože... Ma jok, kažu, nisu ga ni pipnuli ni videli. Kažu – tamo je gde si ga ostavio. Svašta: da bih ga ostavio prvo treba da ga uzmem, a što bih ga uzimao kad mi ne treba. Sad mi treba, a njega nema! Tu je negde,  al` ne znam gde je. Na kraju, kad padnem s` nogu od traženja, sednem i čekam da se pojavi samo, k`o što se pojavljivalo. Džabe, ne dolazi, nego ćuti i krije se. I ja šta ću, da ne čeka pos`o, odem kupim još jedno, isto takvo. Ali, čim se vratim sa ovim novim, vidim i ono staro! I znam – da nisam kupio ovo ne bi se javilo ni ono. Nema veze, `ajd` da završim pos`o. Kad – pos`o se završio sam od sebe. I bez ovog i bez onog. Tako da, sad imam dva, a ne treba mi ni jedno.