Registracija Prijava preko FB
22.03.2015, 17:20

Oprosti im Bože, znaju šta rade (Amen, 2002, Kosta Gavras)

č: | fb:

Ova godina, 2015, biće puna raznih obeležavanja, proslava i memorijala vezanih za kraj Drugog sv. rata. Ravno 70 godina. Uvek su okrugle godišnjice zgodnije za naglašavanje raznih jubileja. Još kada se nacije prisećaju velikih istorijskih preloma, promena, žrtava... tada okrugla godišnjica dodatno pojača efekat. I ceremonijal. Uostalom taj sukob i zaslužuje uvek dužno sećanje i obzir, ma koja godišnjica da je po redu. Osećam da će i u svetlu današnjih događaja, Rusi na Crvenom Trgu, napraviti pravi spektakl od čuvene vojne parade u maju!! Ove godine će i nuklearne podmornice ploviti ispod bedema Kremlja. Živi bili, pa doživeli.

Ovaj post biće posvećen jednom poglavlju svetskog rata, događaju koji je prevazišao rat i bojna polja Evrope i Azije, Pacifika i Atlantika, pustinja severne Afrike. To je rat unutar rata. Pokušaj tadašnje nemačke države, da u precizno planiranoj akciji uništi ceo narod. Pre svega: Jevreje. Evropsku populaciju Jevreja. HOLOKAUST. Naravno, odabrali smo i film, a nije Šindlerova lista, da ostavimo mali doprinos i podsećanje na ne tako daleku i veoma mračnu istoriju Evrope.

Priznajem, tekst se dugo porađao, mučio, da sam ga prepravljao, brisao... Da je od Calcutte prošlo mesec dana. Bio je i Oscar, počeo je Fest (i završio!), napustili su nas i neki glumci koje smo voleli (ništa nismo zaboravili), plus, skalupio sam nešto još u međuvremenu (hvala ''Strumička mastika", Grozd, vo Strumkata, Macedonia), u malo veselijem tonu, ali sam želeo da pre svega ovaj tekst nekako završim u ime 27-mog januara 1945, Dana sećanja na Holokaust. I u ovo današnje ubilačko vreme, gde su skoro sve vesti loše, gde se ljudi ponovo ubijaju, na verskoj, rasnoj, etničkoj bazi... gde u Evropi besni pravi rat u Ukrajini... a arapski svet pliva u krvi i divljaštvu nekakvih novih kalifa i kalifata..., jako je klizavo i delikatno pisati o Holokaustu, pa čak i u jednoj kolumni koja se bavi filmom.

Izvorno,Holokaust je reč izvedena iz starogrčkog jezika i označava žrtvenu životinju, izgorelu do pepela. Jevreji koriste reč SHOAH, za isti ritual. U stara vremena, običaj rasprostranjen, upražnjavan kod mnogih drevnih kultura: Egipta, Vavilona, Maja, Inka, Jevreja, Grka, carstava Starog istoka....

"Sveštenik neka obuče svoju haljinu lanenu, i gaće lanene neka obuče na telo svoje, i neka zgrne pepeo kad oganj spali na oltaru žrtvu paljenicu, i neka ga izruči kod oltara” (iz treće knjige Mojsijeve, Stari Zavet)

AMEN, Marcel Iures, Mathieu Kassovitz, 2002

AMEN, Marcel Iures, Mathieu Kassovitz, 2002

Obično za žrtvovanje vezujemo neke verske običaje,ali i podelu mesa i krvi ubijene životinje, među porodicom, vernicima, siromašnima. Sa žrtvom paljenicom sve se to isključuje. Ona mora nestati u pepelu i ognju! Taj izraz, Holokaust, pominje se ponovo u srednjem veku gde je naglašavao neki veliki masakr i masovna,svirepa ubistva... Od 70-tih godina godina 20-tog veka postaje usvojen i potvrđen termin za masovna, rasnim predrasudama izazvana ubistva, biblijskih razmera, industrijski organizovana i sprovođena!!!

U pozadini glavnih frontova WWII 27. januar je dan kada su predhodnice ruskih armija ušle u Auschwitz, u Poljskoj, 1945. Simbolično je odabran baš taj datum, jer je jedna saveznička vojska zakoračila u ostatke najvećeg logora za uništenje ljudi u Evropi. Mnogi kažu: oslobodila, ali to ne stoji, jer su ga Nemci napustili ranije, delom porušivši ono što će ih večno ružiti pred licem istorije, humanosti i civilazicije. Notorne gasne komore i krematorijume. Objekte konstruisane da pokažu i dokažu, kako satansko i zlo lice čovek može dobiti, kada mu se omogući da prizove pakao na Zemlju... Deo logoraša, još u životu, SS-ovski stražari su poveli u poznate marševe smrti do logora koje su još kontrolisali u samoj Nemačkoj. Samo mali broj ostao je u logoru i tu sačekao Crvenu Armiju!

Kroz vekove unazad jevrejski je narod najstrašnije mučen i proganjan. Osporavao ga je ko je god stigao i kako mu se dalo. Kakva strana nedostaje u svetim knjigama? Kako su Jevreji uvek (i sad, na žalost) na jednoj, a ostali “pravedni” svet na drugoj strani. Evo, ja priznajem, pada mi na pamet, ne mogu se setiti šta su Gog i Magog ili nešto lakše... glavni grad Mozambika, šupljikav sam, nisam Stiven Hoking, ali priznajem i da ne razumem kod tih mrzitelja svega i svačega, neki jasan motiv i smisao. Tanka su objašnjenja i opšta su mesta, sagovornika, ako ponekad neki razgovor okrene na tu temu, tzv svetske zavere, vladalaca iz senki, i već izlizanih i dosadnih scenarija. Naravno, svako ima pravo da nešto promišlja i da ako ima za to snage: ne voli nekoga, ili ne daj bože mrzi. Takva osećanja sigurno nisu prijatna veku u kome živimo! Nije najzgodnije živeti kao Nazgul, opisan kod Tolkina, zarobljen i izjeden predrasudama i mržnjom! Ni živ, ni mrtav. Samo što je izvorne Nazgule, Utvare prstena, samo prsten opsedao i bio njihov gospodar... Ima i danas, tu, oko nas, i sa nama Nazgula, zatrovanih, živih i sa lopatom. Da te zakopaju, pre toga i grob da Ti iskopaju.

Progon i animozitet prema narodu Izraila, star je koliko i pisana istorija. To se dobro zna. Od Vavilona i Egipta, do carstva Rima i srednjeg veka katoličkih monarhija i svemoćne inkvizicije. Od učenih ljudi i reformatora crkve... Od careva do običnih seljaka. Pa smo dobacili i do našeg, 21. veka. Različite su teorije objasnile šta to “fali” izabranom narodu, te još od faraonskih vremena nailazi na određene smetnje u svom postojanju i suživotu sa drugim narodima. Ne bih da od ovoga pravimo seminar i naučni skup, manifest. I sam sam, dozvoljavam da kažem, nešto čitao, dok sam bio živ, i ne bih tako lako podržao te okoštale predrasude o jevrejskom plemenu. Svako je vodio svoju borbu za opstanak. Neko je odavno izčezao iz civilizacije, propala su carstva, nestali narodi, religije se deformisale... Jevreji su nadživeli sve to, učeći lekcije iz istorije, još tvrđe zbijali redove, ne odustajući od stare vere i pritom razvijajući kroz milenijume osobine koje će ih kolektivno obeležiti kao “dezurne krivce”. Mislim prevashodno na izraženu poslovno-trgovačku crtu tog naroda. I naravno, vešto korišćenje i upravljanje novcem.

(Foto: Picasa)

Bio bih oduševljen, i ne bih se bunio da Srbe tako doživljavaju... Da imamo uticaj, stare bankarske porodice, da vešto investiramo. Da smo složni i da se držimo zajedno, ma gde bili. Da poštujemo svoje žrtve, kako zaslužuju! Ali, ne biva to. Mada, vidim da imamo sasvim lepe i dobre odnose sa današnjim Izraelom, što jeste za pohvalu i svetla je tačka spoljne politike. Može se zapaziti, kada su tzv. bilateralni odnosi u pitanju da se skoro uvek pomene sličnost u istorijama i zajedništvo u stradanjima i neka lepa pomirljivost i razumevanje... Vanredan je to uspeh, kada zemlja čija smo nekad bili federalna jedinica, nije ni priznavala Izrail, a kamoli imala dipmomatske odnose. Do pre samo 20-tak godina! Hvala druže Tito, nesvrstani, ne zamerite, nesvrstana arapska braćo... Sve vam je to bio mehur od sapunice, zec iz šešira,Galeb na skupom krstarenju ka Nigde! A, kada bi i rangirali, koji narod je dao procentualno najviše Nobelovaca, Oskarovaca, najblistavijih umova nauke, muzičkih genija, umetnika i pronalazača svake vrste, daleko ispred svih su Jevreji. Zadužili su civilizaciju, stvarajući i delujući u najrazličitijim sistemima i okruženjima. Diktaturama i demokratijama. Ako se i nešto prebacuje tom narodu (a nema bezgrešnih i nepogrešivih naroda uostalom) kroz svoje istorijsko delovanje i osoben duh koji ima, sigurno da ova kreativna i humana strana mnogostruko uvećava tas, da vaga istorije i objektivnog gledanja preturi na stranu koju zaslužuje!

Rasne teorije i vrednovanje ljudi po krvi i poreklu nisu nikakav “patent” Hitlera i njegovih najbližih pratioca. Rasizam je poprimio lice nauke krajem XIX i u prvim godinama XX-og veka u Evropi. Najpoznatiji teoretičari i mislioci u toj novoj disciplini došli su iz Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva, a za njima tek naučnici iz Austrije i Nemačke. Te postavke i razmišljanja kada se i danas čitaju, lepo oslikavaju raspoloženja i duh Evrope na prelazu vekova. Ako vas o ovim temama interesuje više, uzmite odličnu studiju poznatog američkog istoričara Džordža L. Mosa "Istorija rasizma u Evropi". Prevedena je, izdavač: Sl. Glasnik.

* * *

Dok je ležao u bolnici u toku zime 1918.godine, bez vida i bespomoćan, činilo mu se da se njegov lični neuspeh pretapa sa propašću čitavog nemačkog naroda. Šok poraza, gubitak zakona i reda i trijumf Francuza, stvarali su kod ovog malog pukovskog kaplara, rekonvalescenta, agoniju koja je plenila njegovo biće i rađala one kobne i bezmerne snage duha koje mogu dovesti čovečanstvo do spasenja ili do propasti! Pad Nemačke mu se učinio neobjašnjiv običnim razlozima. Negde se odigralo neko monstruozno i gigantsko izdajstvo. Usamljen i zatvoren u sebe, ovaj mali rovovski vojnik, nekog bavarskog puka, razmišljao je i nadnosio se nad moguće uzroke katastrofe, isključivo vođen svojim ličnim uskim iskustvom. U Beču, kasnije u Minhenu, mešao se sa ekstremnim nacionalističkim grupama i tamo slušao priče o podmuklim, podrivačkim aktivnostima jedne druge rase, o neprijateljima i eksploatatorima nordijskog sveta - o Jevrejima. Taj patriotski bes slivao se sa zavišću prema bogatima i onima koji su uspeli - u jednu svemoćnu mržnju! Kada je najzad ovaj nepoznati ranjenik, jedan od miliona povratnika sa fronta pušten iz vojne bolnice, još uvek je nosio nemačku sivu vojničku uniformu, carske pobeđene vojske, kojom se gotovo dečački ponosio. Užasni su prizori poraza! Kakve su slike ugledale tada njegove tek oporavljene oči. Svuda okolo, bleštale su konture crvene revolucije. Niko, do njegovi ratni drugovi, sa crvenim trakama oko rukava vojničkih bluza uzvikivali su parole pune besa i protiv svega do čega je njemu stalo i u šta je verovao. Znamo, neuspeo pokušaj komunističke revolucije u haosu poratne Nemačke. Godina 1919. I kao u nekom magnovenju i snu. Sve se odjednom raščistilo. Bilo mu je jasno. Nemačku su nožem u leđa udarili i oborili Jevreji, ti profiteri i intriganti pozadi fronta, prokleti boljševici u svojoj međunarodnoj zaveri sa jevrejskim intelektualcima! Pred sobom je ugledao svoj blistavi zadatak, misiju: spasti Nemačku od te kuge, osvetiti nepravde koje su joj nanete i povesti gospodarsku rasu putem njene davno predodređene sudbine. Njegovo ime bilo je Adolf Hitler.

Najlakše je sada napisati: ostalo je sve istorija. Tu izlizanu rečenicu, koja tobože nešto krupno znači! Prepoznati i razumeti ono što će uslediti, Hitler je ionako sam napisao. Bilo je savremenicima teško razabrati, ovu svojevrsnu Hitlerovu biografiju i politički plan delovanja, uz još mnogo tema o kojima je progovorio! Oko teksta, pomagao mu je Rudolf Hes. Meseci provedeni u tvrđavi Landzberg, vojnom zatvoru, gde je izdržavao zatvorsku kaznu, posle neuspelog državnog udara u Minhenu, iskoristiće za pisanje nove Biblije, nemačkog vaskrsnuća! Ta knjiga, zbornik Hitlerovih razmišljanja, sadržala je sve: tehnika partijske propagande, program nemačkog vaskrsnuća, opravdanost položaja Nemačke na vrhu sveta, plan borbe protiv boljševizma... Bio je to novi Kuran rata i vere. Teška za čitanje, rasplinuta, verbalistička, visokoparna, bremenita svojim porukama... Vek, okolnosti, politički antagonizmi, neki preči poslovi, dozvolili su da ovo zlokobno štivo, svejovrsno PREDSKAZANJE onoga što sledi, bude zanemareno dok Hitler nije postao kancelar i potom Firer.

Kada je deceniju kasnije došao na vlast politički i vojni šefovi zapadnih sila nisu mogli naći knjigu koja je zasluživala više pažnje od ove! ''Mein Kampf''. Ali, ambis se polako otvarao, i slabost i neodlučnost dovešće do katastrofe. Osnovna teza Mein Kampfa je jednostavna. Čovek je borbena životinja, stoga je nacija, zato što predstavlja zajednicu boraca, borbena jedinica. Svaki živi organizam koji prestane da se bori za svoju egzistenciju, osuđen je na uništenje. Isto se tako osuđuje na propast ona zemlja, ili rasa koja prestane da se bori. Borbena sposobnost jedne rase zavisi od njene čistoće! Zbog toga je potrebno očistiti je od stranih primesa. Jevrejska rasa je zbog svoje univerzalnosti nužno pacifistička i internacionalistička. Pacifizam je najsmrtniji greh, koji znači predavanje jedne rase u njenoj borbi za opstanak. Prema tome, prva dužnost svake zemlje je da svoje mase zadoji nacionalizmom.Volja i odlučnost su vrhunski kvaliteti. Inteligencija kao individualna pojava nije od primarne važnosti. Pojedinac, rođen da komanduje, dragoceniji je od miliona potčinjenih priroda. Samo i isključivo brutalna sila može da obezbedi život jednoj rasi, i otuda nužnost za militarističkim formama. Svaka rasa mora da se bori; rasa koja miruje, mora da truli i propada. Da se nemačka rasa na vreme ujedinila, već bi bila gospodar zemaljske kugle. Novi Rajh mora da skupi pod svoje okrilje sve svoje elemente razbacane po Evropi. I tako dalje i tako dalje.

I ovaj delić “Moje borbe”, laički prepričan, izaziva nelagodu i jezu, a mnogi delovi te knjige, nažalost imali su svoj oživljeni scenario za vreme rata.

Kurt Gerstein (1905 - 1945) glavni je junak filma ''Amen'' iz 2002, reditelja Koste Gavrasa. Film je svojevrsna, malo izmenjena biografija SS oficira Kurta Gerstaina, i njegovog puta ka spasenju, pokajanju, humanosti i ljudskom dostojanstvu. Kurt Gerstain, rođen je u Minsteru, u uglednoj, dobrostojećoj porodici bivšeg pruskog oficira, posleratnog sudije. Studirao je rudarski fakultet i medicinu. Radni vek započeo je u “Institutu za higijenu” (Hygiene Institut - der waffen SS), kao stručnjak za prečišćavanje fekalne u pijaću vodu. Izum prvenstveno namenjen nemačkim vojnicima u borbenim jedinicama na istočnom frontu. Njegov izum oko prečišćavanja zagađene vode u pijaću, privukao je pažnju viših starešina i odveo ga u smeru koji nikako nije želeo i priželjkivao. Pre toga, kao i mnogi mladi Nemci iz dobrih kuća, ali i zarad napretka u karijeri, pristupio je organizaciji SS.

U prvim godinama rata kada se činilo da Nemačka pobeđuje, članstvo u SS značilo je privilegije za Nazi elitu, i skoro svi visoki funkcioneri Trećeg Rajha, bili su članovi SS-a. Sada nećemo objašnjavati postanak, simbole, svoju komplikovanu strukturu i delovanje, organizacije za koju su svi čuli, pa makar bilo iz partizanskih filmova. Njima je u zadatak pripao obračun sa rasnim neprijateljem. I izrada planova za “Konačno rešenje” (Die Endlosung). Imena Himlera, Hajdriha, Ajhmana, Kramera, Hesa (komandanta Aušvica), Olendorfa..., zauzimaju ona posebna mesta u mračnim budžacima civilizacije i istorije.

Ali da ne bude zabune. Nemačka jeste pokrenula ubilačku mašineriju, ali SVI SU KRIVI i svi su nešto znali. Od Rumunije do Baltika, od Francuske do Mađarske, svako je progonio “svoje” Jevreje i iskoristio priliku da u pogodnom času krene u obračun i ubijanje, ili makar ušivanje “zute zvezde” na kaput. Jedini narod koji je sačuvao svoje Jevreje i svoj obraz, pa čak i organizovao razne akcije da se oni prebace u neutralnu Švedsku, su Danci. Iako pod nemačkom čizmom od prvih godina rata, pokazali su jedan od najlepših primera kolektivne solidarnosti i humanosti u XX-om veku. To se zna i to se duboko ceni. Ali zna se i da je mlađi brat, čoveka broj 2, Hermana Geringa, Albert spasao veliki broj Jevreja i bio ogorčeni anti-nacista. A, gde su svi oni plemeniti ljudi, koji u najgora vremena sačuvaše dušu i postupaše isto. Ti PRAVEDNICI MEĐU NARODIMA!!! Nama je najpoznatiji Oscar Schindler, koga je ponovo vaskrsnuo u istoimenom filmu Spilberg.

Ali, junak “Amena” Kurt Gerstein, možda se borio sa još gorim demonima. U filmu, pratimo dramatična dešavanja od momenta kada on postaje očevidac jedne masovne smrti u gasnim komorama logora Belzec i Treblinka. Tada se njegov život menja, počinje iz početka. Duboko potresen onim što su mu pokazali njegovi nadređeni, kada gleda agoniju ljudi koji se guše od otrovnog gasa, odlučuje da deluje! Da obavesti ostatak sveta i samog Papu o razmerama i užasima logora smrti. U filmu je rečeno, da vraćajući se vozom u Berlin, iz Poljske, susreće švedskog diplomatu von Otta (takođe istorijska ličnost) kome saopštava šta se dešava i šta je video. Moli ga da mu obezbedi neki dalji kontakt, neku višu instancu kojoj bi se obratio. Naravno Kosta Gavras je izabrao voz, kao mesto gde će početi Gersteinova borba, i prvi susret sa nekim od poverenja.

Podaci o Gersteinu ne nude sve pojedinosti. Taj preobraćeni SS kapetan, i danas izaziva pozornost istorijske nauke. I za neke je svakako kontraverzan istorijski lik. O njemu još nije napisana ozbiljna, zadnja sinteza od dostupnih materijala i iskaza, arhiva!

Pravilo da ne prepričavamo filmove koje ovde eventualno preporučujemo, i sada ćemo održati. Radi se o krajnje ozbiljnom filmu. Istinitim događajima, koji su razumljivo scenaristički, dramaturški doterani za jednu istinsku ratnu dramu, triler u nekim trenucima. Junaci filma su istorijske ličnosti, od Gerstaina do Pape Pija XII, Hesa, najpoznatijeg komandanta Aušvica. Ozbiljnost teme sa kojom se Kosta Gavras uspešno izborio, intrigira jer nam suptilnijim putem autor govori da bi tadašnji Papa, Pije XII, mogao znati šta se događalo u logorima za uništenje na tlu Poljske, o transportima ljudi širom Evrope i odnosu katoličke crkve prema zbivanjima tih strašnih godina! A, da je reakcija, barem neka odrešitija i žešća izostala! I inače o Piju XII je najviše pisano od svih papa, verovatno u zadnjih 300 godina. Krenite od Wikipedije, pa nađite i knjige. Vrhunac je da ga istorija još naziva i ''Hitlerov papa''.

Da se ipak ne bi prenaglašavalo, i lomilo preko kolena, ubačen je i jedan fiktivni lik, sin papskog sekretara, jezuitski monah R. Fontana - koji i sam završava kao dim i pepeo!?!

Priča “Amena” je priča o Holokaustu iz prve ruke. Od ljudi koji su u njega direktno umešani, ali koji su se borili da nekako okruženi apsolutnim zlom, pokušaju neki očajnički iskorak. Jer se ceo korak nije mogao napraviti. Film bi se mogao u nekom podnaslovu zvati i “Gersteinov izveštaj”. Tako glasi dokument koji je Kurt Gerstein sastavio i zabeležio, kao ratni zarobljenik. Na osnovu onog što je video, znao, slušao od svojih SS starešina.

Da, Gerstein je preživeo Drugi sv. Rat! Predao se jednoj savezničkoj komandi na zapadu. Po Gavrasu, duše izjedene i savesti uništene od svega što je preživeo i bio nevoljni saučesnik! O njemu još piše da posle predaje u maju, nije dugo živeo. Već u julu 1945-te izvršio je, navodno, samoubistvo u francuskom vojnom zatvoru, čekajući na suđenje. Tu je negde i kraj Gavrasovog filma. Pitanje je da li se Gerstein sam ubio, ili je to bilo ubistvo. I po čijoj direktivi. SS-ovac na kraju rata nije se mogao nadati ničem dobrom, i uglavnom takav tretman su i imali. Osim ako nisi neki ekspert, naučnik, specijalista koji će svoja znanja prenositi manje prosvećenim nacijama. Kao opaki Doktor, u “Amenu”, oponent Gerstainu u filmu i njegov predpostavljeni. “Gerstainov izvestaj” značajan je jer je prvi, sveobuhvatni, izvor i svedočanstvo o mašineriji i planovima, detaljima, samom čudovišnom postupku ubijanja gasom. Odabir personala za te paklene radnje, svrhu krematorijuma i selekciju pristiglih mučenika. Do u najsitnije detalje. Pisao ga je izvorni SS-ovac, upućen u konstrukciju zločina, sa samog izvora zla. On prema svojim nazovi s saborcima čini izdaju, ali ipak do kraja nosi uniformu i kao oficir biva zarobljen. Njegovo pisano svedočanstvo otkriće upravo ono što neki nisu mogli ni poverovati, što je nemoguće da se desi u XX veku. I to od strane jedne prosvećene i napredne nacije, ozbiljne i disciplinovane.

Na suđenju u Nirmbergu taj dokument bio je jedan od ključnih dokaza za dotad neviđen zločin prema ljudskoj rasi. On će tada dobiti i svoj pravni naziv: Zločin protiv čovečnosti. Kada je Ajhmanu napokon suđeno u Izraelu, takođe je Gerstainov izveštaj bio neoborivo efektan. Naravno, i u mnogo manjih procesa koji su vođeni godinama posle rata. Stoji opaska, da pojedini istraživači osporavaju neke delove tog spisa i tačnost iznesenih podataka. Gerstain je nekako došao do mnogo veće brojke ubijenih, nego što se oficijelno operiše sa cifrom koju svi znamo! Nadamo se da ćemo doživeti i celokupnu rehabilitaciju Kurta Gersteina i konačnu istinu o delovanju ovog čoveka, bez koga bi zločini u pogromima Holokausta, bili teško razjašnjeni i objašnjeni.

Kosta Gavras je reditelj grčkog porekla, rođen 1933. Snima filmove po celom svetu. Baza mu je Francuska. Krunisani je kralj političkih drama, uglavnom inspirisanih istinitim događajima, od kojih su neki na samom vrhu filmskih klasika. Ne boji se nedodirljivih i “opasnih” priča. Skoro svi filmovi su mu u tom maniru. Zato ga i volimo. Neke njegove drame sigurno ste gledali, kao Nestao (Missing, 1982), sa uvek odličnim Jack Lemonnom (za ovu ulogu dobio Oskara), koji traga za nestalim sinom u Čileu, za vreme vojne hunte. Pa Muzička kutija (Music Box, 1989), takođe sa temom Holokausta u Mađarskoj, sa Armin Miler Stalom i Džesikom Lang. Odličan film je i The Confession iz 1970, sa legendarnim Iv Montanom u glavnoj ulozi. Opet je tema, istinita priča nekog češkog funkcionera - komuniste Artura Londona, koji svašta doživljava (razume se: ništa dobro). Sećam se jednog filma Koste G. sa Romi Šnajder i Iv Montanom. Ne i imena filma. Ali su mi ostale slike i bio je, čini mi se, tužan. Mislim, koji film sa Romi Šnajder nije za plakanje!! Često je Iv Montan igrao kod Koste Gavrasa, može se reći da mu je bio omiljen glumac. Stariji koji možda ovo čitaju, znaju šta je i ko je Iv Montan. Mlađima može da se svidi, samo kako ih navigirati do njega. Možda reći da je bio divan pevač, pa nađu neki šlager, i to...

E, sad na kraju, kako doći do Amena, da se odgleda i sagleda. Da vidite, stoji li moja priča od gore i kako bi ga doživeli. Možda i neki komentar ispod, jer film je i biran da ne bude svima poznat, a opet da ima kvalitet, i da ne bude Šindlerova lista, neka od brojnih ekranizacija Ane Frank, Život je lep (Beninija), Pijanista, ili sličnih tematika, poznati naslovi. Eventualno sam još razmišljao o filmu Siva zona (The Grey zone, 2001), sa Harvi Kajtelom, Stiv Busemijem, Mirom Sorvino..., ali nisam bio u raspoloženju da nešto natuknem. Pogledajte i Sivu zonu, obavezno, teži film nije skoro sniman! A, za Amen, jedina nada je da ga preuzmete sa interneta, da se tako kulturno izrazim, gde kao da vlada neki prećutni embargo na film. Tek jedan, dva ima dostupna, u pristojnom kvalitetu za gledanje. Bio je na You T., ali je obrisan ubrzo. Ja sam voleo da imam originalni DVD, ali ga nema ni po beogradskim shopovima. Šta ćeš, najlakše mi je da kažem: Srbija je ovo***. Ćuti i reži! Torrenti, božanski programi.

Pošto uvek na kraju ide odjavna špica (ako ste obezbedili film), sve pohvale za glumačku ekipu. Ovde nam ni jedno ime nije specijalno znano, osim Mathieu Kassovitz (1967), poznati francuski reditelj i glumac koga ima od Amelije do Petog Elementa, a režirao je čuvenu “Mržnju” (La Haine, 1995). On tumači oca Fontanu!

Dva odlična nemačka glumca su nosioci filma. Ulrich Tukur (1957) kao Kurt Gerstein i Ulrich Muhe (1953-2007) kao zli Doktor. Ko voli ratne filmove, može pogledati Tukura u biografskom filmu “Rommel” iz 2012, gde je pokušao da dočara lik čuvene Pustinjske lisice. I Tukur i Muhe igrali su zajedno u Oskarom nagrađenom filmu “Životi drugi” (The Lives of Others, 2006). Naravno, pogledati!! I svakako, kakav bi to film bio da u njemu ne igra trenutno najpopularniji i najharizmatičniji nemački glumac, Sebastian Koch (1962). U roli zloglasnog Hossa, komandanta Aušvica. Prelistajte po netu, gde je sve igrao Koch i kakve uloge. Svaka čast. Pritom, glumac onog starog hollywoodskog izgleda i šarma. Prijatna pojava i naglašena harizma. Što je danas retko! Pohvaljujemo ga i jer se zanima sa Carice Van Houten, riđokosom lepoticom i novom muzom Pol Verhovena.

Umesto kraja, jer kraja nema, ko preferira dokumentarce, na današnju temu, snimljen je referentni SHOAH iz 1985, desetočasovno svedočanstvo preživelih, ali i njihovih dželata. Da ne širim priču, egzistira ceo na You Tube.

Sada se stvarno odjavljujem! Praštaj, ako sam negde preterao. Ide proleće, idu valjda lepši dani!

PS. Dariju R. pozdravio Belmondo. Ostario i on, al'se dobro drži. Pita, kako ide život na Kolubari...

Morate biti registrovani da biste imali mogućnost komentarisanja tesktova i slanja direktnih poruka uredništvu. Molimo prijavite se ili kreirajte besplatan nalog.

Blogovi

  • Putem idu Turci...

    "Oholost malih sastoji se u tome da neprestano govore o sebi, oholost velikih je u tome da o sebi ne govore nikada", Fransoa Volter.[...] dalje | blog

    Zlatno doba Pre 2 dana 3 sati u Zlatno doba

  • Ko o čemu Vulin o stidu!

    "Srbija se ne stidi onih koji su je branili", reče ministar Vulin. Što osta živ je u redu ili smo na njega navikli, ali nije u redu što je to[...] dalje | blog

    Bez kraja Pre 7 dana 1 sati u Bez kraja

  • Svest u nesvesti

    "Postoje dva problema vezana za opstanak naše vrste, nuklearni rat i ekološka katastrofa, a mi grabimo prema njima. Svesno", Noam Čomski[...] dalje | blog

    Zlatno doba Pre 9 dana 3 sati u Zlatno doba

  • Opravdanje uvek postoji, a da li je uvek opravdano?

    Po ko zna koji put u Valjevu su u isti dan i u isto vreme, normalno na dva mesta, "zakazana" dva vredna događaja. Pritom "kulturna" a ne[...] dalje | blog

    Bez kraja Pre 11 dana 22 sati u Bez kraja