Registracija Prijava preko FB
Sneg u Valjevu (foto: Đorđe Đoković)
Sneg u Valjevu (foto: Đorđe Đoković)
07.01.2019, 11:08

Prva hidrocentrala u unutrašnjosti Srbije (prvi deo)

č: | fb:

Poslednjih godina u našoj javnosti povremeno se postavlja pitanje koja je najstarija hidrocentrala u Srbiji i koji je grad prvi dobio električno osvetljenje. Kao najozbiljniji kandidati pominju se centrale: Gradac kraj Valjeva, na Đetinji u Užicu, na Moravici u Ivanjici, Vučje kod Leskovca, Gamzigrad kod Zaječara i još neke. Pri tome mnogi slučajno ili namerno zaboravljaju Beograd, a poznato je da je on naša prva osvetljena varoš.

 

Prema tome ovde se ne može govoriti koja je prva hidrocentrala u Srbiji već u unutrašnjosti Srbije jer se uz  to zna da su pre Beograda blagodet primene električne energije osetili u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu u proizvodnji municijskih čaura, zahvaljujući inženjeru Toši Seleskoviću. Tih godina ona je korišćena i u Fabrici vunenih tkanina Braće Minh u Paraćinu  Da dilema bude još veća često se previđa i da je Valjevo početkom XX veka imalo dve hidrocentrale - jednu u Gradcu kraj Valjeva, a drugu u Deguriću, pošto ih neki poistovećuju.

 

Uz sve to u dostupnoj literaturi mogu se pročitati različiti podaci o vremenu izgradnje prve valjevske hidrocentrale i osvetljenja našeg grada. Po jednim izvorima njena izgradnja i montaža završeni su krajem 1898. godine, a po drugima, što je i tačnije, dve godine kasnije. Tome nesumnjivo doprinosi i činjenica da nema dovoljno pisane građe o tome i da je ono što ima razastrto po više ustanova, fondova i zbirki.

 

Prema pisanju istoričara elektrifikacije u Srbiji Aleksandra Kala Spaso-jevića prva hidroelektrična centrala u Kraljevini Srbiji za proizvodnju jednosmerne struje izgrađena je na reci Gradac, desnoj pritoci reke Kolubare, u ataru nekadašnjeg sela Gradac kraj  Valjeva a sada istoimenog dela ovog grada. Dakle, ona je  izgrađena, na zemljištu čuvene porodice Nenadovića iz istorijske Brankovine, koje se nalazilo između tzv. Suvoborskog druma i reka Kolubare i Gradca.

 

U rad je puštena po starom (Julijanskom) kalendaru 27. aprila, odnosno 9. maja 1900. godine po novom (Gregorijanskom). Tog dana Valjevo je i dobilo električno osvetljenje. Tim povodom Spasojević potom dodaje: Prva hidrocentrala za proizvodnju polifazne struje izgrađena je u Užicu, na reci Đetinji, za potrebe Užičke tkačke radionice i za varoško osvetljenje. Ona je građena od marta 1899. do avgusta 1900. godine. U rad je puštena 2/14. avgusta 1900. godine, dakle 96 dana posle hidrocentrale na Gradcu. Posle Valjeva i Užica u Kraljevini Srbiji je do 1914. godine sagrađeno još sedam hidrocentrala.

Električna centrala sa desne strane Kolubare u Valjevu

Električna centrala sa desne strane Kolubare u Valjevu

 

Ideju da elektrificira rodni grad Matija Mata Nenadović, preduzenik iz ovog grada, a unuk slavnog Prote Mateje Nenadovića, izgleda je doneo iz Švajcarske u kojoj je električna energija uveliko bila u primeni. Jako je želeo da ulične fenjere i kućne lampe sa petrolejem zameni električnim sijalicama. Ta njegova namera tinjala je kao želja sve do izgradnje električne centrale na Dorćolu u Beogradu 1893. godine. Pošto je učestvovao u elektrifikacije Beograda Matija se odlučuje da to isto učini i u Valjevu, staništu svoje znamenite porodice.

 

Svoju zamisao poverio je prijatelju Đorđu Stanojeviću, profesoru Velike škole u Beogradu, koji je takođe bio angažovan na elektri-fikaciji našeg glavnog grada. Ovaj mu je obećao stručnu pomoć oko nabavke opreme, ali ne za lokomobil termocentrale, kako je navodno Matija  prvo razmišljao, već hidrocentralu pošto je od njega slušao kazivanje da Valjevo leži na četiri planinske reke, koje imaju dosta vode i da bi bila prava šteta neiskoristiti ih za proizvodnju jevtine struje.

 

Pošto se Matija složio sa njegovim mišljenjima i savetima odlučio je da porodičnu vodenicu Nenadovića, zvanu Badnjara ili Protina badnjara, upotrebi za tu namenu. Iako je to bila jedna od najstarijih vodenica u Valjevu i okolini, a u tursko doba pripadala je Turčinu Abdurahman agi. Po okončanju Drugog srpskog ustanka pripala je Proti Mateji Nenadoviću i imala je četri vitla ali je sve manje radila. Poznato je da ju je Prota Mateja još 1808. godine nameravao da ustupi za podizanje prve fabrike papira u našem gradu ali  se od njene gradnje odustalo. Nalazila se na jazu reke Gradac na sadašnjoj lokaciji Valjevske elektrodistribucije,  nedaleko od ušća Gradca u Kolubaru. Prema pisanju Rad. M. Draškovića slabo je radila pa je na njoj najpre napravljena strugara, a potom veštački mlin ali se ni on nije isplatio.

 

Nakon dogovora sa profesorom Stanojevićem, Matija se obratio Sudu opštine valjevske da mu se odobri njena izgradnja na pomenutoj lokaciji, navodeći da je već obezbedio novčana sredstva u zajednici sa poznatim trgovcem Svetozarom Popovićem, a potonjim izvoznikom, narodnim poslanikom i senatorom. Po pisanju samog Mateje Nenadovića njegov mlin je u početku dobro radio, ali kad je Svetozar Popović svoj mlin modernizovao, uspeo je da njegov mlin zatvori, pa ga je uzeo pod zakup, s tim da i dalje ostane zatvoren.

 

Međutim, kad je Petković sagradio mlin od najmodernijih mašina, on je ugrozio i Popovićev mlin te je ovaj gledao da se bar oslobodi zakupa koji je Nenadoviću plaćao. Zato mu  je ponudio da storniraju ugovor o zakupu. Nenadović je pristao ali pod uslovom da ga Popović finansira kako bi na tom mestu podigao električnu centralu. Popović je prihvatio ovaj uslov razume se sa učestvovanjem u deobi dobiti. Međutim, vreme je pokazalo da ni ta sredstva nisu dovoljna jer je trebalo urediti veće jezero za akumulaciju vode, razvesti električe instalacije po varaoši itd. Zato je Nenadović 1895. godine zatražio i novčanu pomoć Opštine valjevske.

 

Zbog karaktera uređaja koje je hteo da instalira u Valjevu, a koje su za veliki broj žitelja Valjeva pa i opštinske čelnike bilo u sferi tehnički nerazumljivog, Sud opštine Valjevske odlučio da o Nenadovićevom predlogu odgovor da biračko telo Valjeva. Na zboru građana Valjeva, održanom 4/16. juna 1895. trebalo je odgovoriti na pitanje da li Opština može sa g. Matijom Nenadovićem industrijalcem ovdšašnjim da u ovdašnjoj varoši uvede električno osvetljenje za ulice.  Kao i u drugim sličnim prilikama bilo je i onih koji su bili protiv novotarija, pa i protiv elektrifikacije varoši. Tako je dan uoči glasanja  Mesni odbor Radikalne stranke pozvao svoje članstvo da ne glasa za elektrifikaciju. Čak je zaprećeno da će svaki  njihov član koji bude glasao biti isključen iz stranke.

 

Na održanom zboru izjašnjavala su se 323 građanina, od kojih je samo njih deset bili protiv. Tako je  Odluka građana bila bezmalo jednoglasna i glasila je - opštinska uprava može zaključiti ugovor sa Matijom Nenadovićem o uvođenju ulične rasvete u Valjevu. Zanimljivo je da ovo verovatno bilo prvo glasanje u Srbiji na ovu temu. Po ovlašćenju zbora Ugovor o finansiranju izgradnje prve valjevske hidrocentrale potpi-sao je tadašnji predsednik opštine Milenko Drašković, trgovac...

 

Mateja Mata Nenadović

Mateja Mata Nenadović

Posle ovog zbora izgledalo je da je nastao izvesni zastoj - za period od skoro dve godine (4/16. jun 1895-14/26. mart 1897)  nije bilo pisanih podataka o Matijinom radu na realizaciji ovog projekta. Logična je pretpostavka da je navedene dve godine Matija upotrebio da obezbedi tehničku dokumentaciju za objekte hidrocentrale, da se odluči koju i kakvu elektroopremu da nabavi i kao najvažnije - da obezbedi potrebna novčana sredstva za finansiranje ovog programa.

 

U molbi ministru privrede Kraljevine Srbije, 14. marta 1897. godine, zatražio je da mu se dozvoli da može ovde u Valjevu ustrojiti jednu malu dinamo električnu instalaciju za osvetljavanje privatnih i javnih prostorija. Tom prilikom bio je više nego skroman tražeći da njegova centrala bude sa isključivom povlasticom od 1000 lampi. U pismenom obrazloženju, i tokom razgovora u Ministarstvu narodne privrede, Matija je tražio isključivu povlasticu za proizvodnju električne energije i snabdevanje Valjeva električnim osvetljenjem do 1000 sijalica u trajanju od trideset godina. Kako je pisao u prvo vreme bi ustrojio instalaciju za električno osvetljenje samo za 150 sijalica i 3 svetiljke... koliko mu je omogućavao kapacitet turbine od 20 KS koju je već posedovao. Najavljivao je da će vremenom povećati kapacitet električne centrale ali će to zavisiti od sporazuma sa drugim vlasnicima vodenica na reci Gradac, odnosno od obezbeđenja dovoljne količine vode.

 

Uz traženu povlasticu, Matija nudi i brojne ustupke: ukoliko potrebe Valjeva ne budu zadovoljene sa 1000 sijalica, predlaže da se može izdati i druga koncesija zainteresovanom licu za proizvodnju električne energije. Zbog mogućeg smanjenja prodaje petroleja u Valjevu, Matija nudi da u državnu kasu godišnje unosi po tri dinara za svaku priključenu sijalicu u električnu mrežu. Treća Matijina ponuda bila je u domenu stručnog obrazovanja u školama. On ministru piše: "Ja ću vrlo dragovoljno, a primam se obaveze da sam dužan svake godine primiti nekoliko mladića da u mojoj instalaciji izučavaju besplatno ovu manipulaciju". Zanimljivo je da Matija u ovom slu-čaju pod instalacijoom podrazumeva elektrinu centralu, a pod manipulacijom zanat, umeće.

 

Po pisanju istoričara dr Branka Peruničića, Uprava Valjevske opštine se obratila Načelstvu da ono izvoli izdejstvovati kod gospodina ministra narodne privrede da on odobri povlasticu g. Nenadoviću da može instalaciju podići i struju u varoš dovesti o njegovom trošku i odgovornosti pa ako se po izvršenoj  probi  osvetljenje opštini dopadne i ako bude imala računa ona će onda sa njime i pogodbu zaključiti pošto ima od njega izjavu da će  Opštini za 25-50 odsto davati  jevtinije osvetljenje za ulice nego privatnike.

 

Opštinski sud je bio učtivog mišljenja da ovu povlasticu treba odobriti, jedno zato što je ovo ustanova korisna i služila bi kao ukras varoši, a drugo i zato što je g. Nenadović i do tada prednjačio u svojim aktivnostima i da je drugima bio od velike koristi. Zanimljivo je da je Nenadović  ponudio ako ovom radnjom bude škodio monopolu petroleuma da deo svoje zarade po lampi odvaja u njegovu korist. Agitujući za ovaj projekat Mata Nenadović je najavio i mnoštvo novih koristi. Na kraju svog obraćanja  ministru Matija nepogrešivo predviđa da bi se mnoge palanke ugledale na ovu korisnu ustanovu i gde god imade neupotrebljene vodne snage, počeće je eksploatisati za osvetlenje, prenos snage za industrijske i zanatske radnje, pa negde i za poljoprivredne sprave kao vršaće mašine itd.

 

Samim tim u Ministarstvu nije postojao nijedan razlog da se Matijina molba ne prihvati i omogući mu se da izgradi električnu centralu i uvede električno osvetljenje u Valjevu, ali sa reduciranim njegovim traženjem, koje za Matiju i nije bilo značajno. Umesto isključive povlastice, ponuđena mu je povlastica kakvu su dobijali i drugi interesenti za povlašćena industrijska preduzeća. Umesto dalje prepiske, Matija je u Beogradu bio primljen od ministra, gde su dogovoreni detalji koji će činiti osnovu ugovora potpisanog između Opštine valjevske i njega, aprila 1897. godine...

 

Sutra drugi deo

Blogovi