Registracija Prijava preko FB
Ustava na nekadašnjem jezeru  (foto: Đorđe Đoković)
Ustava na nekadašnjem jezeru (foto: Đorđe Đoković)
08.01.2019, 12:58

Prva hidrocentrala u unutrašnjosti Srbije (drugi deo)

č: | fb:

Ne čekajući rešenje Ministarstva narodne privrede i odobrenje traženih povlastica Matija Nenadović je počeo popravljati postojeću vodenicu i prilagođavati je za potrebe hidrocentrale. Za taj amiciciozan i delikatan projekat trebalo mu je mnogo vremena, truda, znanja i novca. Uz rekonstrukciju vodenice trebalo je napraviti i dopremiti neophodne mašine sa strane i urediti jezero za akumulaciju vode u površini od skoro tri hektara, sa branom koja bi sakupljala vodu preko dana i kada je veći nivo reke.

 

Uporedo u dvorištu buduće hidrocentrale podigao je kuću za stanovanje. Nema dovoljno podataka o tome kako je tekla izgradnja hidrocentrale niti razvlačenje varoške električne mreže. Izgleda da su radovi oko adaptacije vodenične zgrade, izgradnji akumulacionog jezera, montaže mašina i postavljanja električne mreže odvijalli bez većih problema i zastoja, tj. po planu pošto je Matija Nenadović 30. aprila 1897. godine sa Sudom opštine valjevske sklopio koncesiju o elektrifikaciji ove varoši.

 

Za njeno podizanje utrošeno je 100 000 tadašnjih dinara, od čega je za izgradnju potrošeno 20 000 dinara a ostalo za nabavku potrebnih mašina i drugih uređaja. Investicioni kapital Nenadović je obezbedio uzimanjem hipotekarnog zajma od Uprave fondova u Beogradu na podlozi založenog porodičnog imanja Nenadovića u Valjevu. Za njega je jedino rešenje bilo da dobije saglasnost braće Alekse i Dobrivoja i porodično imanje Nenadovića da kao zalog za hipotekarni kredit kod Uprave fondova Kraljevine Srbije. Tako se i dogodilo. Na osnovu procene vrednosti ponuđenog imanja, Matiji je stavljen na raspolaganje novčani zajam u iznosu od 22 785,30 dinara u zlatnoj vrednosti, koliko je Matijin dug bio Upravi fondova na dan 2/14. maja 1900. godine.

 

Tri godine posle ove posete Ministarstvu privrede i potpisanog ugovora sa Opštinom valjevskom, Matija je završio hidrocentralu pomoću vode reke Gradac, u adaptiranoj zgradi Protine badnjare na porodičnom imanju, koje je tada već bilo pod hipotekom Uprave fondova. Razliku u nedostajućem kapitalu dobio je od Svetozara K. Popovića, trgovca i industrijalca iz Valjeva. Međutim, kad su ovi poslovi počeli da se realizuju Matijin ortak Svetozar Popović svoje akcije preneo na Josifa Fineja, rudarskog inženjera i preduzimača podgorskog rudnika bakra u Rebelju iz Engleske. Nakon toga Finej je doveo stručnjake iz Beograda da montiraju nabavljene mašine i vrše nadzor nad njihovom ugradnjom.

 

Ustava na nekadašnjem jezeru

Ustava na nekadašnjem jezeru (Foto: Đorđe Đoković)

Inače, kupljena turbina od 20 konjskih snaga proizvedena je u nemačkom gradu Goti a dinamo mašina jačine 12 kilovata jednosmerne struje bila je proizvod poznate berlinske firme AEG. Čim su ti radovi završeni obavešten je Sud opštine valjevske pa je njegov predsednik odredio komisiju koja je imala zadatak da odredi mesta na ulicama gde se mogu postaviti sijalice za javnu rasvetu što je urađeno za samo deset dana.

 

Zahvaljujući izgradnji te hidrocentrale Valjevo je postalo, prvi grad u tadašnjoj Kraljevini Srbiji posle Beograda, koji je dobio električno osvetljenje. Bilo je to tačno 9. maja 1900. godine, još dok su se mnogi veliki gradovi pa i neke svetske metropole služile fenjerima. Prve tri lučne bogenlampe od 600 sveća u Valjevu bile su postavljene i upaljene pred zgradama Okružnog suda i Grand hotela. Prema sačuvanim zapisima to veče skoro svi žitelji Valjeva sjatili su se u današnjoj Ulici vojvode Mišića da vide te ogromne sijalice koje su davale svetslost kao mesec kako su govorili neki očevidci. Pored njih upaljen je i veći deo sijalica od mogućih 150 svetlosne jačine od 10, 16 i 25 sveća, ili 14, 20 i 30 vati.

 

Elektrifikacija grada bila je veliki civilizacijski iskorak.

 

U impresiji o osvetljenom Valjevu autor članka u Večernjim novostima  je pisao: "Valjevo pretstavlja noću jednu čarobnu sliku... Valjevo od tog dana tako reći pliva u moru svetlosti. Naročito je čarobna Beogradska ulica. Trgovinski glasnik je objavio da električna centrala proizvodi tako briljantnu svetlost, koja je intenzivnija, stalnija i bolja no u Beogradu. U dužini od kilometar i po ima ona vrlo veliki broj sijalica i sve u jednoj liniji. Kada se uveče pusti struja vidi se samo jedna vatrena linija, koja toliko izgleda divnije, što se ta linija ukršta ili ide uporedo sa drugim svetlosnim linijama iz ostalih ulica. Naročito je divan pogled sa Brđana i mnogi građani večerom se penju na vis, da uživaju u tom divnom prizoru".

 

Ovu tiradu autor završava pohvalom: "Može se samo vlasnicima čestitati na ovako divnom gradskom osvetljenju, našto su im svi građani zahvalni. Tim povodom konstatovano je da je zbog čaršijskih glasina da će kod svakog kibicera električne svetlosti koji direktno i duže gleda u bogenlampu nastupiti slepilo, pojedinci su koristili ogaravljena stakla kako bi se zaštitio od nove pošasti – električne svetlosti koja je, po njima, kvarila oči!".

 

Kako je prva ugrađena mašina u ovoj centrali bila stariji, predteslin sistem i proizvodila jednosmernu struju, vrlo brzo je ocenjeno da nije najsrećnije rešenje. Zato je već u aprilu 1901. godine zamenjena generatorom za proizvodnju polifazne struje. Tada su ugrađeni: turbina snage 450 KS i generator 36 kW, 7,5 a 50 Hz i napona 3 100 V. Istovremeno varoška električna mreža proširena je sa priključenih 320 sijalica i četiri lučne bogenlampe. Za pretvaranje napona 3 100 na 120 V u mreži su bila montirana i tri transformera. Ovu rekonstrukciju Matija je izvršio pomoću kapitala već pominjanog J. R. Fineja, koji je od maja 1901. godine postao suvlasnik elektrane i varoške mreže.

 

Zanimljivo je pomenuti da je tadašnje valjevsko električno preduzeće imalo samo tri radnika: mašinistu koji je uključivao i isključivao osvetljenje, električara koji se starao o stanju i funkcionisanju električne mreže i inkasanta koji je savakog dana od pretplatnika naplaćivao utrošenu električnu energiju. Kako u to vreme nije bilo strujomera pa ni očitavanja potrošene energije to je ona naplaćivana paušalno od sijaličnog mesta.

 

Električna centrala u Deguriću

Električna centrala u Deguriću

Uvidevši prednosti električne energije mnogi žitelji Valjeva, požurili su da i oni uvedu električno osvetljenje u svoje domove, zanatske i trgovačke radnje i druge objekte. Vrlo brzo je zapaženo da postojeća Nenadovića hidrocentrala nije dovoljna da zadovolji sve izraženije potrebe za električnom energijom. Otuda je Matija Nenadović od braće Pavlović u selu Degurić kupio parcelu i odlučio da na njemu na reci Gradac gradi novu hidrocentralu. Ona je udaljena oko pet kilometara od Valjeva 

 

Prema nekim izvorima to što je naumio to je 1905. godine i ostvario. Bila je to centrala snage 80 kilovata izgrađena tokom 1902. i 1903. godine, a koristila je opremu nabavljenu u Čehoslovačkoj i Francuskoj. Tako je naš grad 1903. godine dobio i drugu hidrocentralu a ostalo je zabeleženo da su u leto 1903. godine ovaj grad osvetljavale na desnoj obali 62, a na levoj 172 sijalice. Međutim, poznato je da se septembra 1901. godine Matija povukao iz firme i da je preduzeće koje je gazdovalo ovim centralama prešlo u vlasništvo inž. J. R. Fineja. Od tada sve obaveze prema Upravi fondova, Matije Nenadovića i njegove braće preuzeo je novi vlasnik. Zato se postavlja pitanje da li je on i u kom svojstvu Matija učestvovao u njenoj izgradnji.

 

Takođe, zna se da je Matija Nenadović nameravao i da osnuje komanditorno društvo za električno osvetljenje, ali se tada niko nije interesovao za taj posao mada se dalo naslutiti da će on vremenom biti veoma unosan. Nakon što je Josif Finej od Svetozara Popovića otkupio njegove akcije i Matija Nenadović je odlučio da mu proda sve svoje akcije, a dozvolu za izgradnju centrale u Deguriću braći Hajnrihu i Hristijanu Fegeli i Julijusu Šmitu, koji su i izgradili drugu hidrocentralu. U junu naredne godine obe ove centrale, objedinjene su u jednu kompaniju pod nazivom Električno preduzeće za osvetljenje grada Valjeva.

 

Kao ambiciozan, preduzimljiv i poslovan čovek Finej se potom uortačuje sa braćom Fegeli i Julijusom Šmitom. U želji da dalje šire i razvijaju ovaj posao oni pored ove dve centrale kupuju i svo imanje Nenadovića u Valjevu i Deguriću. Od 1910-1914. godine ove centrale se modernizuju. Njihova snaga je iznosila 175-185 konjskih snaga. Za njihovu rekonstrukciju utrošeno je 380 000 franaka. Dogovorom od 26. februara Finej i kompanjoni osnivaju novo električno preduzeće za osvetljenje naše varoši.

 

Mala potrošnja električne energije u Valjevu, izgradnja hidrocentrale u Deguriću kapitalom braće Fegeli iz Beograda i velika izdavanja za podmirenje preuzetih obaveza, doveli su J. R. Fineja do stečaja. To se dogodilo 1910. godine. Novi vlasnici prve hidrocentrale u Valjevu i u unutrašnjosti Srbiji postali su pomenuta braća Fegeli, švajcarski državljani nastanjeni u Beogradu i Julijus Šmit, takođe Švajcarac čiji potomci i sada žive u Srbiji.

 

Oktobra 1924. godine Julijus Šmit, koncesiju, centralu i objekte u vezi sa njom prodaje Stevanu Unkoviću industrijalcu iz Valjeva. Između dva svetska rata u Valjevu je izgrđena i treća električna centrala. Nalazila se na levoj obali Kolubare, u zgradi u kojoj je docnije bila parna pekara i restoran društvene ishrane Autosaobraćajnog prduzeća Strela u Valjevu, koja i sada postoji. Posle II svetskog rata izvršena je nacionaliacija sve tri ove centrale. Zbog nerentabilnosti rad hidrocentrale u Valjevu je jula 1966. godine obustavljen. Do tada je i jezero bilo u funkciji a kasnije je zatrpano a na jednom njegovom delu sagrađeno je igralište FK Gradac u Valjevu. Na lokaciji prve hidrocentrale nalazi se njen generator.

 

Nekada bilo jezero danas igralište FK Gradac

Nekada bilo jezero danas igralište FK Gradac (Foto: Đorđe Đoković)

Krajem prošlog veka u organizaciji tadašnjeg Društveno-ugostiteljskog i turističkog preduzeća Sloga iz Valjeva, hidrocentrala u Deguriću je, uz finansijsku pomoć Skupštine opštine Valjevo, samoupravnih interesnih zajednica i fondova za opštenarodnu odbranu, a naročito uporno i nesebično angažovanje Slavoljuba Jevtića, elektroinženjera u penziji iz Valjeva revitalizovana i počela je da proizvodi obnovljivu električnu energiju. Bilo je projektovano da godišnje proizvede 600 000 kilovata električne energije ali je vreme pokazalo da je njen rad ipak nerentabilan. U njenoj neposrednoj blizini podignut je i ribnjak kalifornijske pastrmke koji i sada radi.

 

Polazeći od činjenica da su ove centrale predstavljale vredne tehničke novotarije i značajno doprinosile pobošljanju kvaliteta življenja i produktivnosti rada, te da su za njihov nastanak i rad vezane i neke istorijski zanimljive ličnosti pa i događaji, vredne su pomena jer je u njih u ovom gradu prvi put uložen strani kapital čini mi se da zavređuju više pažnje. 

 

Imajući sve to u vidu treba ponovo proceniti da li bar hidrocentralu u Deguriću (s obzirom na to da od one u Gradcu izgleda nema više ništa), treba predložiti da se proglasti za nepokretno kulturno dobro – spomenik materijalne kulture. Pišem ponovo jer ako se dobro sećam pre dvadesetak godina bilo je sličnih inicijativa a nije mi poznato da je to i ostvareno.

Blogovi