Registracija Prijava preko FB
26.10.2015, 11:49

Osrednjost i kultura u Valjevu

č: | fb:

Govoriti o slučaju svega onoga što nazivamo kulturom, svega onoga što predstavlja problem kulture u Valjevu – znači zamisliti jednu široku fresku društva, sliku kao što je Atelje Gistava Kurbea. Kako bismo shvatili svoje nedostatke, potrebno je da podnesemo dodir najprljavijih mesta – upravo, svest da je ono što dodirujemo zaista prljavo, iskvareno, gotovo bolesno: bolest nazvati njenim imenom; problem doživeti kao nešto što se tiče svakog pojedinca. – Kako na drugačiji način naslutiti visine svog bića? Neophodno je ispravno postaviti suprotnosti: tako ih prevazići.
Zašto baš problem kulture? Upravo, problem jeste sve ono gde postoji nesporazum, neprihvatanje, neodobravanje, sva ta povorka reči koje počinju sa ne... što se završava konačnim odbacivanjem. Problem kulture: ovde je očigledno da je reč o problemu... Ali, vratimo se na Atelje, s tim što bi naša slika morala biti na nekoliko mesta presavijena, išarana, zamašćena hranom, isflekana kafom...

Maturanti Valjevske gimnazije (ilustracija)

Maturanti Valjevske gimnazije (ilustracija) (Foto: Đorđe Đoković)



1. Prođemo li, gospodo, celim našim društvom, počevši od učenika valjevskih srednjih škola – susrešćemo jednu karakteristiku zajedničku većini predstavnika našeg društva: nazovimo tu karakteristiku nezainteresovanošću. Odsustvo interesovanja za sve ono što bismo mogli nazvati našim: nezainteresovanost za bilo koji oblik umetnosti; za istoriju; nezainteresovanost za sopstvene živote. Odbacivanje kulture jeste rezultat nezainteresovanosti; drugo ime za ovu jeste osrednjost.

Zadržimo se, gospodo, na srednjim školama: one su naprosto ogledalo našeg drušva; tamo ćemo doslovno sresti sve predstavnike našeg društva. Ukoliko govorimo o učenicima, jasno nam je da su oni sa sobom doneli u srednju školu svoje iskustvo iz osnovne, svoje kućno vaspitanje, naprosto, svoje roditelje; dok sa druge strane imamo profesore – ljude koji bi učenicima trebalo da budu pozitivan primer, u vreme dok ovi formiraju svoja shvatanja, ljude koji trebaju pomoći učenicima na putu da pronađu sebe; razume se, nikako da urade to umesto njih. Međutim, ličnost profesora je u većini slučajeva svedena na osobu koja će na suvoparan način prenositi ono što je određeno po programu, često bez imalo volje da približi učeniku ono što mu se predaje, kako bi mu to postalo bliskim – kako bi shvatio značaj tog predmeta.
(Treba imati na umu da ovde ne govorim o predmetima struke, već o predmetima koji čine ono što bismo nazvali opštom kulturom, opštom informisanošću; to su predmeti poput: sprskog jezika i književnosti, likovne i muzičke umetnosti, istorije, geografije, filozofije...)    
Od Valjevske gimnazije, preko Tehničke škole, do Poljoprivredne ili Ekonomske škole... većina učenika će pri susretu sa bar jednim od gore navedenih predmeta – često na otvoren način – postaviti pitanja poput: Zašto se ovo mene tiče? Kada će meni sve ovo trebati u životu? Zašto je meni potrebno da znam ovo? Ta pitanja koja često ostaju bez odgovora mogu biti početak formiranja svesne ličnosti, ali isto tako mogu biti na nivou zaključka, sam kraj. Kod izvesnog dela profesora imamo slično pitanje, to jest zaključak: predavati ono što se od mene očekuje – gotovo formalnost – i primati platu. Muka mi je; šta me se tiče da li će me učenici shvatiti, to je na njima... U oba ova slučaja nailazimo na ono što smo već spomenuli, na nezainteresovanost.

2. Ako nastavimo dalje da pratimo učenike, uz ovu nezainteresovanost primetićemo i neku vrstu straha od izdvajanja: većina učenika nešto smatra nebitnim; pri susretu sa time oni će negodovati (jasno vam je da su u ovom primeru to pomenuti predmeti); sasvim je očekivano da će takva sredina gledati sa čuđenjem nekoga ko takvim stvarima pridodaje značaj.
Po završetku srednje škole, pojavljuje se nekoliko mogućnosti; izdvojićemo dve. Prva mogućnost je odlazak iz grada. (Valjevo nema državnih univerziteta, kao i mnogo čega drugog.) Druga mogućnost: ostati u gradu, tražiti posao kod šefa od čijeg će raspoloženja zavistiti mnogo toga što će se ticati onih koji su izabrali ovu mogućnost, ostajati duže od predviđenog radnog vremena, slušati poslodavčeve uvrede...
(Do tada ćemo se naslušati svačega i u srednjim školama: profesori će i sami neozbiljno pristupati svojim predmetima, smatrajući da učenicima nisu ni potrebni; u drugoj školi na pitanje o radu izvesne sekcije nećete dobiti od profesora nikakav odgovor – naprosto, nećete! – u sledećoj školi za takvu sekciju nema zainteresovanih; u sledećoj profesori drugih predmeta neće pokazati razumevanje za izostanke u svrhu učešća u izvesnoj sekciji; od nastavnice iz osnovne koju ćete negde sresti, čućete kako se od onih koji nisu upisali Gimnaziju ništa u životu ne može očekivati – naprosto, ne može! kakva uteha za sve ostale! – ako postavite još jedno pitanje, stvarno će vas gledati sa čuđenjem. – Šta očekivati tada od učenika?)

Nezainteresovanost za sopstveni život, kao posledica nezainteresovanosti za kulturu (ovo sam spomenuo na samom početku) dolazi do izražaja u drugoj mogućnosti; odleda se u stavu: Nema ništa od fakulteta! Mene će zaposliti N. Plata dvadeset hiljada dinara! Ja ću kod svog kuma... Ja u perionicu kod strica... Tako će i drugi... U G. ću sigurno naći posao, posle sam miran; tako će i drugi... – Iza ovih reči koje se izgovaraju sa izvesnom sigurnošću, krije se duboka neodgovornost; jedino se na ovaj način mogu objasniti neki postupci učinjeni tokom srednje škole, bolje reći: divljaštva. Ta neodgovornost faktički znači: prepustiti sebe drugom, staviti tačku na sopstveni život, zarad kakve-takve materijalne sigurnosti, pri čemu duh ostaje siromašan. – O takvoj nezainteresovanosti za sopstveni život govorim.

3. Prolazeći kroz valjevske srednje škole, primetićete, gospodo, da učenici (već nezainteresovani za kulturu) bar jednom posete sa svojim profesorima zgradu Istorijskog arhiva, Narodni muzej, ili – najčešće – Dom kulture (to vam je ona zelena zgradurina, redovno išarana grafitima, ispred koje se održavaju vašari poput Čvarkijade) povodom neke predstave:
Učenice vrište otkako su se pogasila svetla na početku predstave; čim bi se nekome učinilo da se jedna scena završila, počeće da aplaudira, a za njim i ostali; drugi preglasno razgovaraju, smeju se ili dobacuju nešto osobama na pozornici; mobilni telefoni su tokom cele predstave sijali na svakom drugom mestu; nakon svakih deset minuta bi se začulo da nekome zvoni telefon; profesori, crveneći, pokušavaju da utišaju učenike. Čim postane primetno da je predstava pri kraju, učenici ustaju, aplaudiraju i izlaze... Isto tako ćete primetiti u svim drugim situacijama da prazna mesta – bodu oči!

Festival duvan čvaraka

Festival duvan čvaraka (Foto: Đorđe Đoković)



4. Poput divljanja na pedstavi – zato što i drugi divljaju  – i muzika koja se sluša – sluša se zato što je i drugi slušaju, radi održavanja osrednjosti! Sve vreme spominjem reči kao što su: nezainteresovanost, osrednjost, neodgovornost; pa bi na ovom mestu bilo potrebno – ne toliko da ih objasnim, već da kažem o njima naprosto još po nešto...
Pazite! osrednjost nismo stvorili mi: nasledili smo je! – Osrednjost: to je naša kolektivna svest; strah od izdvajanja na bilo koji način – način koji je neprihvatljiv drugima. Naslućujem ovde jedan nesporazum: pomislićete, gospodo, kako sve vreme pokušavam da vam kažem da u našem društvu uopšte i nema izuzezaka; nema uopšte kulture... čini vam se da uporno osuđujem nekoga, naprosto da kukam iz nekog vama i dalje nepoznatog razloga. – Naravno da u društvu postoje izuzeci – pozitivni primeri – međutim, problem je upravo u izrazu koji koristim. Sama činjenica da pozitivne pojave, ukoliko ih prepoznamo, doživljavamo kao izuzetke jeste bolna, ali – svakodnevna. Lakše bismo prihvatili, delovalo bi nam nekako normalnije, da prođemo pored razbijene table, vreća razbacanih oko kontejnera ili grafita ispisanog na Muselimovom konaku (najstarijem objektu u gradu) – nego da prođemo pored nekoga ko, recimo, piše poeziju, svira neki instrument ili učestvuje u izvesnoj sekciji svoje škole. Lakše ćemo otići i na vašar nego na književno veče. O tome sam zapravo hteo govoriti...
Uobičajeni je stav osrednjosti: Kakve to veze ima sa mnom? ili: Tako rade i drugi. – Odricanje svake vrste odgovornosti; htenje da se ostane siguran u ustajalosti. Ilustrovaćemo ovo na odnosu prema muzičkoj umetnosti. Ponavljam da je nepravilno reći da kod nas ne postoji umetnost; naprosto, ono što se smatra umetnošću – nije to! – već otpad koji je zauzeo mesto umetnosti, u najboljem slučaju, imitacija umetnosti, njena karikatura, šund. Umetnost postoji – upravo, ne postoji svest o umetnosti, o njenom značaju, o onome što nas razlikuje od životinja; ne postoji interesovanje za umetnost. Setimo li se definicije umetnosti kao duhovne ljudske delatnosti, postaće nam jasno da su osobe koje ovu imitaciju doživljavaju kao umetnost, odbacujući svaku drugu kao nepotrebnu – duhovno siromašne. A ovde je reč o čitavoj generaciji.

Svaka kreativnost u muzičkoj umetnosti biće dočekana kao izuzetak i potisnuta u podzemlje (engl. undergound) – istovremeno sinonim za neke od najmračnijih pojava u našem društvu. (Takve pojave se češće mogu naći u preovlađujućoj imitaciji umetnosti, kao njen sastavni deo, u mnogo otvorenijem vidu. Na njih smo navikli upravo zato što ih susrećemo stalno; zato što je takvu vrstu muzike – tri minuta ritma pojednostavljenog do podivljalosti – prihvatila naša osrednjost – naspram kreativnosti koja zahteva izvesnu odgovornost, nemir.)

S obzirom da je moja namera bila da se zadržim pre svega na priči o Valjevu – ne mislite valjda, gospodo, da sam se ovim udaljio od Valjeva? – spomenuću na ovom mestu pozitivnu pojavu, primer kreativnosti (izuzetak, što bi se reklo): kompilaciju izašlu prošle godine pod nazivom Valternativa, koja je okupila niz valjevskih muzičkih grupa različitog žanra... Šta sprečava kreativnost (stvaralaštvo) u svakome od nas? – Osrednjost, shvatili ste. – Nepoštovanje prema sebi.



5. Da u našem društvu zaista ne postoji svest o kulturi (samim time ni o umetnosti), postaće vam jasnije za vreme Tešnjarskih večeri, kulturno-umetničke manifestacije koja se održava svakog avgusta. Nije nam, inače, nepoznanica da se često kulturno-umetničke manifestacije pretvore u prostačenje i vašare.
Zadnjih nekoliko godina je raznolikost programa ove manifestacije (predstave, izložbe u galerijama, besplatna poseta muzeju...) ostala neprimećena pred masom posetilaca koji ispunjavaju sav Tešnjar, prolazeći s jednog kraja ulice na drugi, ne zadržavajući se nigde. Tako rade i drugi: to je odgovor, gospodo, ako ste bilo šta hteli da pitate u vezi sa ovim! Najviše prolaznika je ipak oko onih mesta na kojima se može nešto pojesti i popiti (pa se zadnjih godina uvećava i broj takvih mesta); u galerijama nikad nije gužva.
Tešnjar se zbog svog ambijenta može višestruko iskoristiti u svrhu prikazivanja naše istorije i kulture (podsećanja radi, pojedine scene iz filma Marš na Drinu snimane su upravo ovde...), međutim, jedino što je tokom ostatka godine stalno prisutno u ovom delu grada jeste mnoštvo nepotrebno otvorenih kafana, klubova (što se uostalom nikome ne isplati), čime je, može se reći, nekadašnja zanatlijska i boemska četvrt – na grub način vulgarizovana.
Verovatno se sećate ne tako davnih Tešnjarskih večeri kada je na mestu spomenika posvećenog Seči knezova (spomenik sa kog je u više navrata doslovno skidana glava) postavljena šatra za roštilj, tako da se ovaj spomenik našao – pod samom šatrom... Ovaj prizor još vulgarnijim čini sama lokacija spomenika, to jest šatre, kako vam drago: pored zgrada Narodnog muzeja i Valjevske gimnazije.

6. To je samouništenje svoje vrste, koje dolazi od pogrešnog osećaja sigurnosti. Sećate li se, gospodo, prethodnih fragmenata? – onog drugog, mučnog fragmenta o srednjim školama i samog početka kada sam umetnost nazvao problemom? (Bespotrebno je govoriti da će na kraju književnost kao predmet naići na neodobravanje, u čijem korenu je nezainteresovanost učenika, ali dopustite mi sada da uporedim književnost sa spomenicima.) Osrednjost često ima potrebu da lomi, da uništava sve ono što ne odobrava, što smatra nepotrebnim, suvišnim, pa samim tim i beznačajnim... – prestaje biti pasivna pojava. – Tako će se uvek naći neko ko će sa spomenika skidati glave; neko ko će šarati grafite po zgradi Muzeja, Muselimovog konaka ili Doma kulture, po bistama; naći će se neko ko će lomiti table koje obeležavaju lokacije zgrada Valjevske bolnice ili neko ko će dobacivati komentare glumcima na pozornici... Na kraju sve postaje jedno: takvi pojedinci nisu krivi.
Zamislite, gospodo, kako bi bilo da ostavimo bar jednu razbijenu tablu u takvom stanju (poput izvesnih zgrada oštećenih u bombardovanju koje se ne obnavljaju kako bi nas podsećale na taj događaj) – bar jednu takvu tablu: bio bi to jedinstven spomenik našoj gluposti, našem samouništenju, našoj osrednjosti...

Grafiti na Centru za kulturu

Grafiti na Centru za kulturu (Foto: Đorđe Đoković)



7. Ne odričem postojanje mogućnosti da vam deluje nisko, besmisleno – da vam je čak odvratno, bolno to što našu svakodnevicu dodirujem; što dodirujem nešto stvarno, opipljivo, - to ipak može više govoriti o vama, gospodo, nego o meni: to vas boli, dodirnuo sam bolesno mesto.
   - Zašto vi, gospodine, ovo govorite baš meni? – prekinuće me neko od vas, osećajući kako ga obuzima izvesno olakšanje. – Nije tako samo kod nas, u Valjevu; tako je svukud, u celoj Srbiji! Zašto da se baš obraćate meni? – dodaćete i odmahnuti rukom.

Ubeđen sam, gospodo, da bi mi isto pitanje postavio i neko iz bilo kog drugog grada, samo da nisam nekoliko puta spomenuo da mi je namera da govorim o Valjevu: Zašto se vi obraćate baš meni? pitao bi me ponovo neko. Verovatno je čak i da biste se složili sa mnom da neimenovani grad sa sličnim primerima može lako da predstavlja bilo koji drugi grad u Srbiji; ali kažite mi: ako sebe doživljavamo kao svesna bića, zašto baš na svakom mestu koristimo, gospodo, isti izgovor da tako rade i drugi, da je tako svukud? – Znači li to, po vašem mišljenju, da – samo zato što nam se sve ono iskvareno i bolesno predstavlja kao normalno; zato što smo navikli na takve pojave i smatramo ih svakidašnjim, normalnim – znači li to da mi nemamo čak ni pravo da makar pokušamo da bilo šta promenimo, samo kako ne bismo uvredili našu osrednjost?...
Jedan od objekata koji zaslužuje našu pažnju – bar dok prolazimo pored njega – jeste i zgrada nekadašnjeg Oficirskog doma.

Ovaj objekat je doslovno spomenik kulture; svojevrsna hronologija prošlog stoleća; ali i ogledalo našeg vremena – u kome Oficirski dom već godinama doslovno zjapi prazan i neupotrebljen, u glavnoj gradskoj ulici, Karađorđevoj. Naša osrednjost bi lakše podnela da ova zgrada ostane i dalje netaknuta ili da se u njoj otvori, recimo, radnja bele tehnike, kineska robna kuća, butik, ili market – nego da se iskoristi na način u skladu sa njenom prošlošću. Takvu sudbinu već ima – dvorištem i Ogradnom galerijom povezana sa Oficirskim domom – nekadašnja zgrada hotela Sekulić, objekat Valjevske ratne bolnice: sećate li se kada je pre neku godinu u ovoj zgradi bila smeštena kineska radnja? Sve do skora nije postojalo ni jedno obeležje koje bi ukazivalo na drugačiju prošlost ove zgrade...
Zašto zgradu Oficirskog doma ne bismo dali mladima? Setite se mojih reči iz fragmenta br. 4, kada sam govorio o izuzecima i odnosu prema njima...


 ...Kultura postoji; postoji umetnost; stvaralaštvo postoji: uvek će postojati – širimo u našem gradu svest o umetnosti! Zamisao da Oficirski dom postane Domom umetnosti, zamisao je mladih: potrebno je dati im više prostora; imaće šta da kažu. – Pozitivne primere ne treba više doživljavati kao izuzetke. Niz projekata kao što su: Ogradna galerija, Parkoskop 2.0, Valjevski filmski susreti, serija Glas iz davnina, muzički deo programa Grind on mind, kompilacija Valternativa; brojne predstave poput Mišića... – primeri su koji će potvrditi sve što sam do sada napisao. – Dati onom delu mladih – sposobnih i odgovornih – koji ne pate od osrednjosti i nedostatka interesovanja za sopstveni život – dati im više prostora. Potrebno je mesto predviđeno za grafite: umesto osoba koje će pogrdnim natpisima išarati vašu zgradu, oskrnaviti vaš Narodni muzej, vaš Dom kulture – prepustiti grafite onima koji znaju kako ih mogu koristiti. Zbog značaja koji je Valjevo do sada imalo u istoriji i kulturi naše zemlje, našem gradu pripada posebno mesto; u Valjevu i danas postoji umetnost, postoji stvaralaštvo – potrebno je to prikazati kako našim građanima tako i svima drugima. – zato se, gospodo, obraćam vama... – Da li ste toga svesni?

  1. Ognjen Janevski

    Valjevo je gladno,gladni ljudi nemaju potencijal za bilo kakav napor tako i ne cudi cinjenica zasto je kultura na niskom nivou kao i mnoge druge stvari,gladan covek ne ide na predstavu ide da jede cvarke ako ima besplatno,toliko.

  2. Zeleni Zub

    "I valjalo bi odgovoriti na pitanje zašto Marko i slični njemu vapiju za pretvaranjem Oficirskog doma u novu ustanovu kulture? Šta to fali postojećima i nemaju li mladi na raspolaganju valjevski Centar za kulturu sve sa Omladinskim centrom u sebi? Čime se to stranački kadrovi onda bave u Centru kulture, šta su to u njemu zapatili kad mladi od njih beže i traže drugo mesto za svoje kreativno izražavanje i kulturni razvoj?"

    Prosto i jednostavno- programi koje Centar za kulturu organizuje su, blago rečeno, dosadni i nimalo provlačni publici. Prve se po ukusu direktora i njegovih saradnika. Dokle god direktor gura svoj horić i KUD od toga nema 'leba. Po rečima direktora njihov program za tinejdžere je bio koncert grupe In Vivo. Tinejdžeri i direktor kojima je to kultura i nešto što treba videti i čuti treba ozbiljno da se zabrinu za sebe.

    Čak i to što organizuju ne umeju da promovišu kako treba. Evo, tokom leta je bilo ciklusa filmova iz skoro celog sveta, ali promocija svega toga se svela na jedan prilog na VTV-u ili TV Valjevo. U promociji treba biti napadan pa čak i bezpbrazan, dati svima do znanja da se nešto dešava. Ovako imamo programa bez onga za šta se prave- posetilaca.

  3. Deli Radivoje

    Ovakvu decu poput mladog Paramentića treba posebno negovati. Decu načitanu, pismenu, elokventnu, kreativnu i zamišljenu nad onim što im se i što nam se dešava.
    I valjalo bi odgovoriti na pitanje zašto Marko i slični njemu vapiju za pretvaranjem Oficirskog doma u novu ustanovu kulture? Šta to fali postojećima i nemaju li mladi na raspolaganju valjevski Centar za kulturu sve sa Omladinskim centrom u sebi? Čime se to stranački kadrovi onda bave u Centru kulture, šta su to u njemu zapatili kad mladi od njih beže i traže drugo mesto za svoje kreativno izražavanje i kulturni razvoj?

Morate biti registrovani da biste imali mogućnost komentarisanja tesktova i slanja direktnih poruka uredništvu. Molimo prijavite se ili kreirajte besplatan nalog.

Aktuelno

Toplana  (foto: Đorđe Đoković)
Na biomasu zdravije i jeftinije Pre 3 sati 50 minuta

Cena grejanja zavisi od vrste energenata

Korisnici daljinskog sistema grejanja u Valjevu jeftiniju uslugu mogu očekivati tek nakon što Toplana pređe na korišćenje obnovljivih izvora energije, odnosno biomasu, što je u planu najkasnije za...  · 2 komentara

Sportski tereni u Poljoprivrednoj školi (foto: Đorđe Đoković)
Pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete Pre 41 minuta

Karavan "Duh mladosti" u Poljoprivrednoj školi

Danas u Valjevu boravi karavan „Duh mladosti“, koji organizuje Omladinska organizacija Spirit of Youth, pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. U prostoru...

Pokret Dosta je bilo (foto: Đorđe Đoković)
Dosta je bilo smatra Pre 40 minuta

Sporna Komisija za praćenje javnih nabavki

"Dosta je bilo" smatra da nije bilo potrebno formirati Komisiju za praćenje javnih nabavki, kao i da osnivanje tog tela nema utemeljenje u Statutu grada, ni u odlukama koje regulišu rad organa...