16.02.2015, 11:31

Šta da se radi? Ćuti i plivaj

Bio jednom jedan Padavičar. Tako su ga zvali mangupi koji su, ceo život, na igralištu između Gimnazije i Škole učenika u privredi, igrali malifudbal u All-star patikama ukradenim u Trstu. Ja sam bio oko 13-te, on oko 30-te kada sam se odselio iz ravničarskih u tamnavske krajeve i  zato nikada nisam raščistio da li je to - Padavičar - bilo zato što je imao epilepsiju ili zato što je bio alkoholičar pa se ljubio sa asfaltom češće nego što je sudbina proseka. Uglavnom, nosio je jednu večnu krastu na glavi, ofucan i isflekan sako kao krzno leoparda na samrti, pantalone trofrtaljke sa kanapom umesto kaiša, letnje vunene čarape, izlizane uniseks opanke i bakcilima obogaćenu frulu za sviranje narodnih kola, pogotovu Užičkog. Imao je prljave nokte kao Nosferatu i viseće rakijske podočnjake skoro naslonjene na klovnovska usta razvučena u bezrazložan osmeh. A, sem muzičkog, posedovao je još jedan talenat. Mogao je da iz tog jednoliko ubrzanog dobrog raspoloženja zaplače kad `oćeš, po narudžbini: naiđe u poluvremenu, vide ga Rica, Kibrika, Kubeta i ostali manekeni driblinga u mestu, odsvira im kolce, daju mu za piće i narede „Аjd` sad malo plači, da se smejemo...“. On zaćuti, seti se valjda nečega, i – plače kao kiša! Plače kao provala oblaka! Sve dok se kreteni siti ne ismeju i šutnu ga u dupe da nastave sa sportom u kom bi, zbog zdravog tela, trebalo da imaju zdrav duh. Kad sve saberem, Padavičar je bio najzajebavaniji čovek kog sam poznavao. Ničiji sin, ničiji brat, ničiji muž, ničiji otac, sam, bez juče, bez sutra, samo sa poludelim danas koje mu je trozupcem proburazilo jetru. Ipak, nikada ga, za tih par godina suživota, nisam sreo naljućenog, neraspoloženog, agresivnog ili uplakanog, sem kada se naruči. Niko kao on nije znao da se toliko smeje a da mu je sutra toliko daleka budućnost. Niti da bude tako smrznut, ili pečen, a da tako svira Užičko. Zato, kao klinac, nisam baš razumeo šta mu je to smetalo da umre. Šta je to urušavalo logiku da ga nađemo prosutog na ulici, na opšte odobravanje publike koja mu se smejala i za života? E, tek kada je zli pas vremena i mene ščepao za poturenu podlakticu, shvatio sam u čemu je bio štos kod tog Padavičara: čovek je imao stav! Imao je mali recept za opstajanje u neljudskim uslovima... Formulu od  dva elementa koja garantuje da će se, kad zaspi, probuditi. I sav taj stav, taj recept i ta formula, stajali su u otpozdravu kog se nije odricao ni kada su kontejneri bili prazni:

- `De si Padavičar, šta radiš?

- Ništa, ćutim i plivam! Ćutim. I plivam...

Jeste, to su bila ta „dva smešna trna“ kojima se branio od sveta, šta drugo?

Jebi ga, u životu se, ponekad, ništa ne isplati. Pošteno napraviš kuću od svoje cigle i svog gvožđa, od svoje krvi i svog mesa, a onda ti je, samo tako, konfiskuju, nacionalizuju, možda recikliraju eksplozivnom napravom. Ili, napraviš akciju sa 50 tačnih dodavanja, odigraš zadnji pas pred gol-liniju, međutim  centarforu lopta pređe preko noge i ti ispadneš iz lige. Ili, nikad ne zakasniš na posao, nikad ne odeš na bolovanje, gasiš svetla po krugu da ne košta firmu, radiš i za praznik da bi se isporučilo inostranom partneru, učiniš sve da učiniš sve – a onda ti se fabrika ugasi i tvoj slučaj postane socijalni a tvoja sudbina teška i Bogu i narodu...  Ili te napusti žena, deca raspu po svetu, pa tri prethodne decenije postanu komedija u kojoj si ubedljivo najtužniji lik...  I? Šta onda? Šta da se radi? Da se zacementiraš samoćom u pozi Rodenovog Mislioca? Da zaroniš u slinave dubine samosažaljenja? Da porušiš mostove između sebe i drugih jer su te (nije moguće) zaprepastili automatskom aneksijom tvog doskorašnjeg prostora? Ma, ne... Samo se pokupiš, vratiš poispadale organe na mesto, i ćutke nastaviš da plivaš... U bilo kom pravcu...  Jer, kud god da plivaš, na kraju izlaziš na obalu.

Još kad se gaće osuše – na konju si.

P.S.

Najveći američki pesnik XX veka i dobitnik četiri Pulicerove nagrade, Robert Frost, priznao je da je tek u svojoj osmoj deceniji otkrio kako se sve što zna o životu svodi na dve reči: idemo dalje. Njemu je, dakle, trebalo više od 70 godina da shvati ono što je Padavičaru postalo jasno pre 30-te.