21.05.2015, 08:29

PENZIONER

Jednom, kada moja deca postanu svoji ljudi, kada mojoj ženi više ne bude važno ni gde sam ni s` kim sam i kada mi prijatelja ostane tek za partiju šaha sa dva kibicera - kupiću metalnu pištaljku marke Balila čiji reski zvuk nemilosrdno dere tišinu. Onda ću iz sve snage da zviznem na tu pištaljku i zbunim vozače iz oba smera da panično podignu ručne, nišane kroz šoferšajbne, bulje u retrovizore pitajući se gde su pogrešili... I, pošto saobraćaj na trenutak zamre, ja ću lagano preći na drugu stranu ulice, bez čekanja da se na pešačkom otvori zeleno. Neću pristajati da čekam. Jer, kad god sam čekao ja sam zakasnio.

Jednom, kada mi se koža dodatno nabora, kada me zabole i preostali organi, kada mi uši i nos ubedljivo nadrastu glavu i kada mi zabrane većinu slobodnog izbora – biću u ćošku prijateljske kafanice, piti malo mlako pivo i rešavati ukrštene reči noseći u džepu crveni karton za sankcionisanje nepoštovanja mojih pravila igre. I čim mi sedne za sto onaj, rešen da oplakuje sopstvenu sudbinu, onaj što je evoluirao u beskičmenjaka, sa slinama umesto brkova, sa životom u kom je sebi najvažniji, koji govori dugo, traži mnogo i nikako da ode, onaj sa strahovima, zebnjama, sumnjama i lošim navikama od kojih su neke, može biti, zarazne – ja samo podignem crveni karton i isteram ga iz igre. Zato što se u društvu prevrnutih kornjača ni u jednoj igri ne može pobediti.

Jednom, kada mnogo dalje budem video unazad nego unapred i kada me više budu interesovale senke nego stvari – napraviću praćku: raklje od orahovine, gumena traka od unutrašnje automobilske i mali kožni katapult na kraju. Tada ću moći da sedim u baštama, a da me ptice ne prskaju odozgo. Čim se ptice pojave, ja šibnem kamen u krošnju i one prhnu da terorišu nekog drugog, nenaoružanog. Verujte, uopšte nije istina da ćete dobiti novac ako vas ptice unerede po ramenima, ili po temenu. Evo, ja sam više puta bio posran i nikada mi se nije isplatilo.