09.01.2016, 16:50

ZIMA, ZIMA...

E pa šta je, ako je zima nije lav, zima, zima, pa neka je – ne boji se koje zdrav... i prav. Al’ ko je bolestan i kriv – teško da će ostati živ…

Ovde kod nas, zime odavno nisu za poštovanje. Sve ono što ih je činilo oštrim, opasnim, divljim, podmuklim i veličanstveno nesavladivim godišnjim dobom, pretopilo se u obični dokaz postojanja globalnog zagrevanja od kog, te iste zime, umiru kao od neizlečive bolesti.                                 

29-ti novembri, recimo, kada se zamrzivači pune mesom svinja koje su verovale da ih onako dobro hranimo zato što smo dobri po duši, ne obavljaju se više uz kuvanu rakiju, nego uz hladno pivo. Jer, već dugi niz godina, u novembru je skoro nemoguće izdržati uz raniju u kojoj se tope čvarci, a da se to „izdržavanje“ ne preseca hladnim rogatim konzervama. Ili Nove Godine na primer: kada je Deda Mraz poslednji put dolazio saonicama? A sećam se da sam jednog Božića s’ početka 2000-tih, u Novom Beogradu, video kako mali fudbal igraju u šorcevima, do pojasa goli...

Zato sam se sa poslednjim zimama, prosto, šalio, pravio štosove na njihov račun (Zimice – mezimice), saplitao ih sa leđa, vukao za uši. Doživljavao sam ih kao deminutiv prošlih ledenih doba kada je ispred svake zgrade nedeljama stajao po jedan Sneško Belić za kog je garantovao Kamenko Katić, lično. Do skora, napadno nisam nosio duboke cipele, vunene čarape, dukser gaće, šalove i rukavice, izazivajući mrazeve kao što Španci izazivaju bikove u Pamploni. Ili dreseri lavove, koje je cirkuski trenažni proces sveo na predatorske karikature i smešne potencijalne ubice. Spavao sam u sobi bez TA-peći i, namerno, dva puta dnevno provetravao stan, da se otvorenim prozorima smejem u lice novembrima i decembrima, januarima i februarima, čija su ledena srca prestala da kucaju. Govorio sam na sav glas da će i ova zima biti surovo uskraćena za sneg i da će nam deca odrasti a da se ni jednom ne sjure sankama niz Šepkovac. Bio sam ljut na Snežnu Kraljicu zato što je sopstveno kraljevstvo prepustila nekom mlakonji, nesposobnom da snežne oblake navede na naše koordinate i konačno siđe duboko ispod nule.

A onda, jednog dana, sneg je počeo da pada. U stvari, sneg je počeo da napada. Prvo, samo odozgo’ na dole. Zatim, i s’leva na desno i s’desna na levo. Na kraju (neverovatno) – i odozdo’na gore. Dan se pretvorio u kosmičko veliki roj belih pčela koje su izgubile košnice. I noć se pretvorila u kosmičko veliki roj belih pčela koje su izgubile košnice. Jednostavne staze za hodanje kroz život - po hleb, na posao, u grad, skrivene od koraka, preobraćene su u nešto u čemu se opasno ne snalazimo. Ogromna pesnica belila udarila  je i krovove i puteve. Ptice su pobegle sa neba i krošnji u zemaljske mišje rupe, a ljudi i automobili zamenili trotoarska i kolovozna mesta.

Za samo 48 sati većina prirodnih i društvenih zakona prestali su da važe, kao i svi ostali spiskovi lepih želja upotrebljivi samo dok Zima ne poludi. Svugde iznad glava, kao samurajski mačevi, visile su ledenice spremne da, iznenada, polete na nedužne ljude i proburaze ih tamo gde su najtanji, kao u „Predskazanju“. Led je okovao oluke, brave, stakla, motore i noseve, pokazujući ko je gazda. Sve što smo planirali na plus dva, na minus 10 smo odložili do (veoma) daljnjeg. Sve čega smo se setili na plus tri, zaboravili smo na minus 15. Sve što smo obećali na plus pet, na minus 20  prestalo je da važi...

Njeno veličanstvo Zima, koja je ove godine svratila sa svim svojim vojnicima, paževima, lakejima i dvorskim ludama, zagrlila nas je čvrsto kao što se grli svako kog sretneš posle dugog vremena. Od tog kraljevskog stiska - reke su prestale da teku, škole su prestale da rade, kuće su počele da se ruše, a ljudi da umiru. Dakle, bilo je dovoljno samo nekoliko dana boravka Severne krune u jednoj od svojih zaboravljenih provincija pa da podseti na planetarnu superiornost sopstvenog aparata za prinudu… I da sve Neverne Tome, a naročito Kilavi Radovani, jednom za svagda nauče da se ne šale sa lavom koji spava. Čak ni sa mišem dok vrši malu nuždu.

Jer, ako se već raspravlja o postojanju ili udaljenosti zimskog godišnjeg doba, mnogo je bolje da Zime ima pa da ne dođe, nego da je nema pa da dođe.