Registracija Prijava preko FB
Radovan Puletić (foto: Kolubarske.rs)
Radovan Puletić (foto: Kolubarske.rs)
18.02.2018, 10:30

San

č: | fb:

Kakvi su drugi, on ja Zlatan.

Ne snalazim se u prostoru. Deset puta me vodi istim tragom – ne garantujem za jedanaesti. Miša Žabac kaže da treba gledati u krajnju tačku. Meni ni to ne pomaže. Uvek skrenem desno umesto levo. Ili obrnuto. Tako je od kada znam za sebe.

 

Sad mi je pedesetpeta. I imam idola. Dobro, nije baš idol, jer bih onda želeo da jednog dana budem isti on a meni je taj “jedan dan” odavno prošao. Više mi je ljubimac. Pošto se ljubimcima želi sve najbolje.

 

U istoriji je bilo samo par većih fudbalera od njega. Atraktivnijih, originalnijih i kompletnijih – ni jedan. Visok, brz, snažan, okretan, skočan, eksplozivan, koordinisan, izdržljiv, agresivan, borben, uporan, lukav, iskusan, inteligentan, kombinatoran, nemilosrdan, hrabar, čvrst u duelu, savršeno obučen, dribler, šuter, strelac, vođa, pobednik... Protiv njega nema leka. Izađeš li mu na crtu - gubiš. Ma gore od toga -  daće ti gol, proturiće ti kroz noge, dobićeš batina. Ih, probali su na njemu i tehničare i ubice. Od prvih je bio pametniji a od drugih luđi. Italijani bi rekli "mama mia, tipo di giocatore".  Španci – "tipo de puta del jugador”. Englezi – "motherfucker kind of player". A mi Srbi, da nas ceo svet razume - majku ti jebem, kakav igrač...

 

Ja sam Radovan Drugi i za Zlatana Ibrahimovića sam spreman da ubijem bez razmišljanja. Kao Radovan Treći za Džordža iz Čikaga, isto. A da sam Roman umesto Radovan, doveo bih ga u Čelsi odmah. Ugovor bi pisali zajedno: ja jedinicu, on nule. I rekao bih onom Italijanu – pazi dobro Konte, ovde će svi da slušaju tebe a ti ćeš da slušaš njega, nemoj da mi se dete požali... Da mogu opet da igram fudbal - igrao bih ga kao Zlatan. Il` ga ne bih igrao, što da smetam? Da ga se otac odrekne, i da sve pare izgubi, ja bih ga hitno usvojio... Gde ima za četvoro, ima i za petoro.

 

Kada sam pre sedam meseci čuo da se povredio, tri sam dana preplakao. Pukli ukršteni ligamenti kolena u doskoku. Sam se nagrdio... A ko bi ga drugi i mogao raniti kada mu niko dorastao nije? Od kada njega nema fudbal me ne interesuje. Sportske kanale sam pogasio, sportske novine ne kupujem, niti s` kim pričam na tu temu sem kad  pitam za Nemanju i Raću. Šta da gledam kad ne igra Ibra...

 

Teško spavam bez Bromazepama. Teško i sanjam. Al` kad sanjam – k`o da je bilo. Tako, neku noć, zvoni telefon. Nemanja Matić. Lepo vaspitan k`o i uvek, al` šta će u ova doba...?

 

- Čika Pule, što ne svratite do Mančestera?

- Ne mogu Neco, traje mi Repasaž.

- Dođite, obaviće to i bez vas Raca i Vlada Tadić.

- Nije Raca i Vlada, nego Aca i Vlada Tadić.

- Nema veze, svi Tadići su glumci.

- Ne volim da putujem, Nemanja.

- Znate, jedan moj drug bi da vas vidi. A u bolnici je.

- Ko? Da nije Ibra, sunce ti žarko?

- Jeste. Zapeo k`o sivonja, da dođete, pa da dođete. Ja kažem ne može čovek, bavi se pozorišnim amaterizmom, al` znate njega...

- Ma jebo te pozorišni amaterizam, čekaj me na mančesterskom aerodromu, krećem odmah! Uostalom, tu su Raca i Aca...

 

Mislio sam da su engleske bolnice bolje. Ova ista valjevska. Mora da su lekari dobri čim Nemanja i Murinjo ne kažu ništa. Gledam Ibru, onu zvezdu momačku, onog borca opasnog, onog junaka nad junacima, a srce mi se cepa... Vezan za krevet, koleno zavijeno, noga fiksirana... Desnica, ko zna kome je sve presudila... Bi` da mu kažem nešto, al` bojim se zaplakaću.

 

- Kako je Ibro?

- Biće dobro, mi lavovi se oporavljamo brže od ljudi, ha-ha-ha!

- Slušaj, nemoj da se zajebavaš. Kad se vratiš, čuvaj se. Čuvaj to koleno. Nemoj u svaki duel k`o da je zadnji...

- Jebi ga, ja tako igram...

- I još nešto, nemoj više da se tetoviraš, šta će ti to...

- Neću. A i da hoću, više nemem gde. Iscrtan sam k`o atlas.

- `Ej, `ajde da se slikamo, samo da siđem po trelefon, ostao mi dole u kolima.

- `Ajde, biću ja ovde, a baš sam mislio da odem, ha-ha-ha!

 

To sa slikanjem bila je najgluplja odluka koju sam doneo u snovima. Bolje da sam ostao sa Zlatanom i dao mu još nekoliko saveta koji bi mu mnogo pomogli u životu. Jer, kad sam se vraćao sa mobilnim kroz bolničke hodnike, umesto levo skrenuo sam desno, a umesto desno – levo i načisto se izgubio... Išao sam stepenicama, liftom, dozivao na sav glas... Džabe. Promašio sam sobu, pa hodnik, pa sprat, pa zgradu, pa blok, i što sam više tražio sve sam dalje bio...

 

Imam brzu ringlu za kafu u 5,45. Rekao sam ženi da mislim kako je neslaženje u prostoru najgora ljudska osobina. Zašto, pitala je ona. Zato, odgovorio sam ja.

 

Blogovi