Noam Čomski (foto: www.alarmanews.com)
Noam Čomski (foto: www.alarmanews.com)
21.02.2015, 09:46

Čomski

č: | fb:

Odlikovanja i javne pohvale pojedinaca oblik su javnog nagrađivanja, i antipod javnom osuđivanju. A zajedno predstavljaju društveno ocenjivanje ponašanja, čime deluju vaspitno i preventivno. Pod uslovom da su opravdana, i odmerena! Da li je tako sa odlikovanjima koja je podelio Predsednik Republike, za Dan državnosti?

Otkud tolika pažnja Noamu Čomskom, neuporedivo veća od pažnje prema drugim svetskim imenima? Tolika da ga Politika (21. januara) stavlja na prvu stranu? Da nije zato što je više puta bio „uz nas“, a ne što je na svom sajtu napisao šta je napisao? Ili što je to besprekorno? A zatim da ga Predsednik republike odlikuje za Dan državnosti, našim najvišim odlikovanjem?

Vrlo nefer prema odlikovanima za rezultate, posebno u nauci! Ispada da je isplativije a ne samo neuporedivo lakše, zalagati se za „našu stvar“. A pogotovu je nefer prema neodlikovanima, a sa nesumnjivim rezultatima...

Zato što je „poznati antiglobalista“? Zar uverljivije ne bi bilo mišljenje nekog ko nije „anti“ jednoj strani u sporu (mi i NATO), nego je „pro“ istini? Razume se i kome su društvena i politička pitanja mnogo bliža, ko se njima bavi približno dugo i sa približno toliko uspeha, koliko Čomski.

Pogledajmo kako Francuska svojom izuzetno cenjenom i starom Legijom časti, odlikuje naše vrhunske intelektualce! Nikako samo za „podržavanje Francuske“! Ili je jako lako pokazati čime su to „podržali Francusku“ (kulturu!).

Praksa je da se nagrađuje i odlikuje za zasluge, neka priznanja to izričito kažu. A one su nešto ostvareno, postignuto.. Ne nagrađuje se i ne odlikuje za pokušavano, bilo da je ostalo pokušaj bilo da se završilo neuspehom! Naravno da se mora praviti razlika između pokušaja koji su imali šanse na uspeh, i onih koji ih nisu imali. Za ove druge postoje odgovarajući nazivi, nimalo laskavi...

Pominje li se uopšte ko je i šta je profesor Čomski, pored toga što je „antiglobalista“ i „branilac naše stvari“? A da nije toga „pored“, ko bi obraćao pažnju na njega, zar bi njegove reči imale težinu? A bez te težine bile bi bez težine, i ne bi zasluživao orden. Kao što ga nije zaslužio ni u svoje vreme neuporedivo više pominjani i kod nas više puta u gostima, britanski „kandidat za poslanika“! (Nije u redu da se pomene po imenu, zajedno sa čuvenim profesorom).

Na taj način izjednačeni su svetski poznati i priznati profesor Čomski, i jedno i drugo pre svega po naučnim rezultatima pa tek potom po političkim pogledima i zalaganju, i kod nas poznata i priznata profesorka Avramov. I jedno i drugo pre svega po političkim pogledima i zalaganju, pa tek potom po naučnim rezultatima...

Kriterijum istine, u političkim pitanjima često postaje odnos prema Srbiji, koja je merilo svih stvari. Lepo zvuči, našim ušima. A ušima ostalih? Vreme izabranih naroda je prošlo, a sa izabranim državama je mnogo drukčije. Mogu se zvati, kako kaže Čomski, i državama koje sebe smatraju pravednicima. Zna se šta ih takvima određuje: njihova privredna, vojna i politička moć, njihova sila. I nevoljno i voljno uvažavanje iste, od strane ostalih... Sećamo li se ranijeg insistiranja na „našoj istini“? Polako je utihnulo, bar u izričitom obliku. Ali i ovo je njegov oblik, samo prećutan.

Ako se nagrađuje za „podržavanje naše stvari“, lako se može krenuti u razmišljanja koja ne odgovaraju „trenutku“, i veličini „nagrade“. Naime, da neko od naših nije nagrađen (odlikovan) jer je ranije podržavao onog ko sada odlikuje, ko sada može autoritativno da govori u ime „nas“, „naše stvari“, „naše istine“? Pogotovu što vidimo ko je na čelu tela koje Predsedniku predlaže koga da odlikuje...

Način na koji nas Čomski uzima u zaštitu, posebna je priča. Uglavnom tako što nas ubeđuje da smo žrtve i u pravu, u šta nas ne treba ubeđivati. Drugu stranu će teško ubediti, bar ne argumentima koje iznosi. Pogledajmo ih „izbliza“! Nije tačno da je bilo „nereagovanja svetske javnosti“, a da sada postoji „jednodušno zgražavanje sveta“. Ne sećamo se svih imena, ali je itekako bilo reagovanja uglednih pripadnika te javnosti. Na primer Peter Handke, koji je „reagovao“ a reaguje i sada, i svojim novcem! Ako je „Međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenel ocenila da je to bio nameran napad na civilni objekat i da je kao takav-ratni zločin“, to je takođe svedočanstvo o reagovanju. Bombardovanje RTS-bilo je tokom rata, a „Šarli“ u miru! U ratu je svašta moguće, pa i to što je nazvano „kolateralnom štetom“. Bez obzira na stvarni ili navodni cinizam tadašnjeg portparola NATO-pakta! Da nisu i „hladnjače“ u Dunavu i Perućcu,  takva šteta? Povoljnije po nas, nego da su namerna...

Itekako ima sporova oko toga šta je terorizam, s tim što se svi slažu da svaki zaslužuje osudu! Zbog ovog drugog ne bi trebalo dovoditi u pitanje jednu osudu (terorističkog akta u jedno vreme), time što nije bilo osude nekog ranijeg. Uostalom, šta sa činjenicom da neki koji sada osuđuju ranije nisu ni mogli da to čine, bili su previše mladi? Ovakva logika vodi jako daleko, dalje nego što se želi! Samo onaj ko je bez greha, ko je reagovao na sve slučajeve terorizma, mogao bi reagovati na aktuelni slučaj! Ima li takvih?

Zar nema razlika između „sedišta državne televizije“, i redakcije jednog časopisa? Zar nema istine u rečima Portparola Pentagona, koji je tada u Vašingtonu rekao da je „srpska televizija deo Miloševićeve ubilačke mašinerije baš kao i vojska“? Čomski verovatno ne zna za knjigu napisanu kasnije na ovim prostorima, pod neobičnim naslovom: „Rat je počeo u devetnaest i trideset“. Vreme početka TV-dnevnika u tadašnjim jugoslovenskim republikama, „udarnih vesti“ i komentara!                    

Očigledno brzo pisan i ne baš neproblematičan i u „dopunjenoj verziji članka“. Pošto to nije ovaj u Politici, deo naših primedbi ide na račun Politike a ne uvaženog profesora.

Pošto je „Si-En-En dopunjenu verziju članka preneo u celosti“, nije važno što je to učinio „mimo običaja“, ne može se reći da je sadašnje „jednodušno zgražavanje“ bez sećanja na ranije „nereagovanje“.

„Sad smo Šarli a nismo bili RTS“.

Da li je sam Čomski, tada nosio bedž sa natpisom „Ja sam RTS!“. Da jeste, ohrabrio bi priličan broj. A da li bi u tom ratu i moglo da se paradira sa javnom podrškom protivniku? Ako nisi Čomski?

Upoznaje li nas Politika i sa drugim reagovanjima veoma angažovanog Čomskog? Koja ne moraju biti toliko nama u prilog?

Dovođenje u sumnju ispoljenja interesovanja za javne stvari a i hrabrosti da se sa „Ja sam Šarli!“ suoči sa sugrađanima kojima to ne smeta samo kao ispoljavanje mišljenja, takođe nije u redu.

Ne citira li opširno članak Stivena Erlangera od 24. aprila 1999, objavljen u „Njujork tajmsu“? Ne pominje li, protivno svojoj tezi o zaboravljanju ranijeg, da „nas neumorni Dejvid Peterson podseća“ upravo na „Erlangerovu priču“.

A da li je u zemljama koje su bombardovale Srbiju, bombardovanje RTS-bilo poznato koliko i napad na „Šarli Ebdo“?

Želja da se bude aktuelan ili da se reaguje „pravovremeno“ ili „blagovremeno“, nije isto što i „senzacionalizam“. Ali šta ako istovremeno ima više toga na šta treba reagovati tako da nešto mora ostati za kasnije, a kasnije opet bude više toga? Posle koliko vremena nešto i „nije aktuelno“ i da li aktuelnost uopšte zavisi samo od vremena, da li se ona može ograničiti na bukvalno sadašnje? Uostalom, sve što je savremeno (u toku sa vremenom, blisko vremenu...), istovremeno je i aktuelno. A u svoje vreme jedna knjiga je u celom svetu izazvala pažnju već naslovom: „Šekspir, naš savremenik“!

Šta s tim što je aktuelno često drugo ime za pomodno? I bez izjednačavanja, lako se vidi da i jedno i drugo mogu biti ograničeni na jako kratko trajanje! A u njihovoj senci ostaje nešto trajnije, savremeno i moderno. Ili, u najboljem slučaju, primarno kao bitno, za razliku od njih kao prioritetnih kao hitnih! S tim što znamo i kako sve nastaje pomodno, odnosno prioritetno, uopšte i u današnje vreme senzacionalizma. Ali i „industrije svesti, i manipulacije...

Vredi razmišljanja još jedna stvar. Baviti se aktuelnim vrlo lako znači baviti se hitno, na brzinu, i bez dovoljno kritičke distance. Rezultat se zna! Onaj neposredan, ali šta sa posrednim? Naime, „slika“ dotične pojave je stvorena, i pažnja se okreće pravljenju novih slika, ali novih pojava! Ta stara ostaje, ali šta s tim što se i te nove prave kroz njenu prizmu? Ili se na osnovu nje formiraju stavovi, a oni selekcionišu i same informacije? Drugim rečima, od novih pojava nešto uopšte nećemo videti, videćemo i nešto čega tu uopšte nema ali stav traži da ga bude. A i to što ćemo videti, videćemo kroz naočari...

Možda je po posledicama najvažnije što bavljenje aktuelnim, sprečava uviđanje i isticanje ranije počinjenih grešaka. Ili vodi njihovom minimalizovanju: zaboga, bilo pa prošlo! Gledajmo napred, a ne nazad! Bez obzira što se tako često, uvek aktuelno, ritualno ponavlja kako je istorija učiteljica života. A znatno ređe tako da uopšte nije aktuelno, da se čovek uči na tuđim greškama i bez vlastitih pokušaja, dok sirota životinja na pokušajima i pogreškama...

Zbog svega toga, jako je dobro ne biti samo aktuelan! Povremeno se treba vraćati na prošlo, pogotovu ako uopšte nije bilo predmet pažnje.

Blogovi