Registracija Prijava preko FB
Sa skupa u Mionici (ilustracija) (foto: Đorđe Đoković)
Sa skupa u Mionici (ilustracija) (foto: Đorđe Đoković)
13.05.2015, 11:32

„Samo mi..! Jedino mi..!“

č: | fb:

Neumereno veličanje bilo koga ili bilo čega, može se smatrati znakom pažnje prema njemu. Pa i ljubavi! Ali mu i šteti, kao i sve neumereno. Manje ili više, pogodujući njegovom nekritičkom odnosu prema sebi, čak eventualnoj narcisoidnosti. Podrazumeva se i ne baš poželjnom odnosu trećih, prema jednom i drugom... Ali u vidu valja imati i pogodovanje nečem drugom a takođe nepoželjnom, naizgled bez ikakve veze sa tim veličanjem.

Pogledajmo do skora često i gromoglasno veličanje nejasnog i nikad definisanog „srpstva“, ili jasnih i određenih „Srba“! Mislimo na ono „Srbi-narod najstariji!“, „Nebeski narod!“, čak „I Bog je Srbin!“. Danas nije tako ali ostavilo je traga, manje se pominje jer je očigledno problematično. I sa religioznih pozicija (zna se koji je narod „najstariji“ odnosno „izabran“, po Svetom Pismu), i sa pozicija nauke. Ali je vrlo drago priličnom broju ljudi, i koriste ga u nekom umerenijem obliku. Na primer, u takođe starom i vrlo rado pominjanom: „Niko nema, što Srbin imade!“. Pa i u obliku traženja tzv. negativnih privilegija, u pričama o „zaklanom narodu“, „Srbima koji su uvek u miru gubili ono što su dobijali u ratovima“, koje „čitav svet mrzi“, i slično.

            U iole normalnom razmišljanju, sve ovo pojedinačno i skupa, nije vredno pažnje. Završimo prvu umereniju tvrdnju: „...Srbin ima svoje svetitelje!“. Koji ih narod, hrišćanski, nema? Primera radi, šta je Sveti Vaclav Poljacima, ili Sveti Ištvan Mađarima? „Zaklani narod“ je besmislica samim tim što takav narod ne može imati živih predstavnika. A ako ih svi mrze, onda, po jednoj baš srpskoj mudroj izreci, treba da se ogledaju u bari ako nemaju ogledalo, i vide kakvi su... Međutim, pažnje je itekako vredno u vezi sa postupcima koji su kod nas uobičajeni a drugde nisu, odnosno obrnuto. A teško bi se reklo da je zbog toga nama bolje nego onima drugde. Naprotiv! Pogledajmo jedan...

Upravo su bili parlamentarni izbori u Velikoj Britaniji. Sasvim neočekivano, za analitičare i istraživače javnog mnjenja, ubedljiva pobeda jedne stranke. I odmah zatim, ostavke predsednika tri poražene! Politička kultura na delu, lična odgovornost, s pravom pružanje šanse drugima ili prepuštanje kormila novim licima... A kod nas, posle zadnjih a i onih pre njih izbora? Posle zadnjih, ostavke Koštunice i Dinkića. Tadić, najveći gubitnik samim tim što je sam sebi pucao u nogu skrativši mandat nadajući se drugom, ne samo da nije podneo ostavku na mesto predsednika stranke, nego nije prihvatio ni da ostane u njoj izgubivši od dotadašnjeg potpredsednika! Jovanović takođe nije podneo ostavku, nije je ni ponudio, što redovno rade demagozi sigurni da neće biti prihvaćena. Naravno da su ponudili objašnjenja, ali kakva? Predsednik stranke ne napušta stranku (Jovanović)! Kao da pomenuta trojica u Britaniji nisu bili predsednici, a i pomenuta dvojica kod nas...

Kakve veze ima između ove dvojice, i preuveličavanja „srpstva“? Ima, takoreći direktne, ako pod vezom ne mislimo samo na vidljivu i izdaleka! U izuzetnom narodu sve je izuzetno, pa su izuzetni i stranački šefovi! To majka više ne rađa, to dolazi iz legende, i odlazi pravo u legendu. A neki su legenda i za života... Nužno, izuzetna je i svaka stranka, za svog šefa ali i za članstvo. Zar ne slušamo do iznemoglosti, kako se u svakoj ističe: „Samo mi..! Jedino mi..!“. Ako nas Srbe svi mrze a predsednik stranke takođe je Srbin (i to „i po!“), i njega svi mrze. Nema veze što na izborima prolazi kako prolazi glasovima Srba, ti Srbi su zavedeni od neprijatelja Srba... I zar da ostavi stranku, kada i nju svi mrze?

Možemo i da skratimo. Pustimo mi Britaniju, ovo je Srbija! Jeste ona kolevka demokratije, ali mi smo nešto drugo ako ne baš kolevka čovečanstva. Kaki ste vi Englezi, taki sam i ja Gledston!, rekao je Pašić u skupštini onima koji su mu prebacivali što se ne ponaša kao engleski „kolega“. 

Blogovi