Radovan Marjanović (foto: Đorđe Đoković)
Radovan Marjanović (foto: Đorđe Đoković)
20.05.2015, 07:22

Sukobljene interese, kod nas miri tek ilovača...

č: | fb:

Frka koja se digla oko sudskog slučaja „Mihailović“, bila je izvesna od samog početka. Ne samo zbog materije ili različitog interesa „četnika i partizana“ (njihovih sledbenika i simpatizera), nego i našeg odnosa prema sudu! Zajedničkog skoro svima: presude se prihvataju, ako su u skladu sa vlastitim viđenjem „pravde“. Ili se tumače kao potvrda vlastitog suda, izrečenog i pre početka suđenja. Ako to ne ide, ne priznaju se ni sud ni presuda...

Ovog puta, čita li iko presudu Višeg suda, odnosno njeno obrazloženje? Onako kako treba: da se informiše o onom što neko poznaje mnogo bolje i meritorno rešava po zakonu, a ne po babu i stričevima? Pogledajmo ne bilo koga nego ministra Nebojšu Stefanovića: nezadovoljan je, kao potomak partizana! Čita li iko šta je „rehabilitacija“, uopšte i u ovom slučaju? Mnogo je više od jedne sudske presude, kako misle potomci one druge strane!

Poslušajmo Vujaklijin Leksikon: „uspostavljanje, povraćaj izgubljenih prava, vraćanje u ranije stanje, vraćanje dobrog glasa (časti)“. Šta je od ovog „uspostavljeno, povraćeno, vraćeno u ranije stanje“, da bi bio rehabilitovan Mihailović? Praktično mada i bitno: samo „dobar glas (čast)“. Ali može li ga jedna odluka suda ikome obezbediti, pogotovu ako ga u sumnju dovodi sud istorije? Pre svega sud istoričara, pa i dobrog dela javnosti? (Podrazumeva se da je ovaj drugi, danas, više pod uticajem medija i onih koji ih kontrolišu, nego istoričara). Ko može biti siguran da kasnije, pogotovu ukoliko se dođe do novih svedočanstava ali i nove društvene klime, neće biti novog suda istoričara i novog suda javnosti? Da sadašnja presuda neće doživeti sudbinu one iz 1946. koja je sada proglašena nevažećom, politički motivisanom i isforsiranom?

Uostalom, pogledajmo nešto vidljivo i neproblematično: raniji proces bio je politički i ideološki obojen, kaže predsednik Veća. A ovaj sada, nije? Malo sutra:  Mihailović nije jedini kome je suđeno i koji je osuđen, u pitanju su 24 osobe i 11 smrtnih kazni!. „Gde su“ sada, te ostale? „Predmet nije bila rehabilitacija ravnogorskog pokreta“, kaže predsednik. „Rehabilitovane“ otuda nisu, što znači da su krive?! Kako onda nije kriv i Mihailović, po komandnoj odgovornosti kao njihov nalogodavac? Ili kao saučesnik?

Sud je samo potvrdio ono čemu ne treba potvrda: ranija presuda nije valjana, iz proceduralnih razloga. „Predmet je bila zakonitost sprovedenog procesa protiv Dragoljuba Mihailovića“, utvrdila je „propuste u sudskom postupku“ i da „proces nije bio sproveden uz poštovanje svih prava okrivljenog, kako po standardima današnjeg prava, tako i ondašnjeg“. Standardi današnjeg tada nisu važili, a ondašnji su bili ondašnji. Za današnje neobični, baš kao i oni kojih su se „pridržavali“ ostali učesnici u građanskom ratu...

Presuda se može i hvaliti zbog hrabrosti, ali teško zaslužuje pozdravljanje frenetičnim aplauzima i naziv „stavljanje pečata pravde na istorijsku istinu o Mihailoviću“ (Vuk Drašković). Ne zaslužuje ni teške prekore zbog „drastičnog prekrajanja istorije“ (SUBNOR), ili „rehabilitacije snaga poraženih u Drugom svetskom ratu“ (Žene u crnom). U vezi poslednjeg, samo je prepuštanje drugom da ih identifikuje. Ili podseti da je to već učinjeno... Takva je da (kao i inače kod nas!), svako može da kaže i kako je „pravedna“. Mogu i „partizani“: krivična dela za koja su optuženi Mihailović i ostali, ne zastarevaju! Nema problema da se za ta dela ponovo podigne optužnica, i sudi kako treba! Posle toliko vremena i raspoloživih arhiva, nije teško utvrditi da li je bilo „izdaje i ratnog zločina“. (Treća tačka optužnice: „organizovanje bandi u cilju obaranja postojećeg državnog režima“, nešto je zaista ideološki i politički obojeno). Ali novo suđenje ne žele ni „partizani“. („Četnici“, pogotovu. Oni su stalno tražili samo „rehabilitaciju“). Ko zna kakav bi bio ishod, bilo bi i zameranja delu biračkog tela... Najvažnije je što bi se tada svoj i sud svoje partije, povukao u korist tamo nekakvog državnog suda...

Kad bi se želela istina o kompletnom slučaju a ne samo Mihailoviću, koji uključuje i Ravnogorski pokret i Jugoslovensku vojsku u otadžbini, išlo bi se na reviziju procesa Mihailoviću i ostalima. Recimo, kao u slučaju revizije Solunskog procesa! (Kakva je bila, pravno gledano, posebno je pitanje. Ali nije bila samo rehabilitacija Apisa, i iz proceduralnih razloga). Ali se nije želela istina već nešto brzo i lako, shodno potrebama trenutka. I dobijeno je, dosta uspešno i elegantno: vuk je sit a ovce na broju. „Đeneral“ je rehabilitovan, na šta se sveo interes jedne strane. On je i tako simbol, ne svojevremeni ili gerile u okupiranoj Evropi, nego i aktuelni. Deo je političkog programa, ako ne i čitav program! (Zabavno bi bilo istražiti, šta o „ravnogorskom pokretu“ znaju oni koji su oduševljeni „rehabilitacijom“ njegovog čelnika. A pogotovu kako ga zamišljaju u današnjim uslovima). Ali nije rehabilitovana saradnja sa okupatorom, do čega je stalo drugoj strani. Za nju odgovaraju ostali optuženi 1946., sada nerehabilitovani, čime su (zasad!) zadovoljene obe strane...

 „Istorijsko pomirenje“, za koje se zalažu mnogi, otuda nema šanse! Svaka strana ga shvata kao kapitulaciju druge strane, bar priznanje da nije bila u pravu. (Kako li tek „sveopšte srpsko pomirenje“, vidi Šešelj?). Treći nezainteresovan u sporu (zainteresovan za istinu, rešenje!) ne postoji, ne priznaje se i ne želi. To bi trebao i mogao biti sud, ali uz suverenu jurisdikciju svoje partije, nema šanse ni obzirniji sud od Višeg suda u Beogradu. Pozivanje na to pomirenje, ukoliko nije izraz dobronamerne naivnosti, izraz je želje da se demonstrira svoja društvena odgovornost, širokogrudost, i slično. Ubere neki propagandni poen, minimalizuje odsustvo pomirenja u vlastitim redovima. (Nema ga, kako stalno čitamo, ni u Crkvi). Umesto tog poziva ostaje manje popularno pozivanje na poštovanje institucija. Ne samo državnog suda, nego i nauke (istorije).

Blogovi