Radovan Marjanović (foto: Đorđe Đoković)
Radovan Marjanović (foto: Đorđe Đoković)
05.06.2015, 10:47

„Sečeš uši, krpiš ....!“

č: | fb:

Samozadovoljstvo i samohvalisavost, stalna je karakteristika naših ljudi na vlasti. Svakako u osnovanom uverenju da ljudi koji nisu na vlasti, vole da čuju ohrabrujuće i prijatno. Ali i da ne bi odgovarali na neprijatna pitanja, često i ni na kakva! A pogotovu ne za nerad, ili pogrešan rad...

U samozadovoljstvu i samohvalisavosti Premijer svakodnevno prevazilazi samog sebe, makoliko to bilo teško! Najnoviji i najbombastiji izliv imao je govoreći o zaista krupnoj stvari, o budžetu. Ukoliko je s pravom hvalio značajno smanjivanje deficita, samozadovoljan i samohvalisav i nije bio. Mogao je biti malo odmereniji, ili sa više ukusa. Ali za toliki napor, ni on nije sposoban... No, da li je to smanjivanje uopšte za takve pohvale?

Smanjivanje budžetskog deficita, bezrezervno je za pohvalu samo ako je ostvareno većim budžetskim prihodima. I to boljom (što znači i pravednijom), naplatom poreza. Koliko je bilo toga? A pogotovu, koliko je onog čega uopšte ne bi trebalo biti: smanjivanjem plata i penzija? Nije crni humor nego logično pitanje: koliko bi se budžetski deficit tek smanjio, da ih je Vlada još više smanjila? Pogotovu da je potpuno ukinula penzije? Slično važi za socijalna davanja. Odgovarajući ministar se ne lupa u prsa rukama ali sve nas lupa hvalisanjem: nisu smanjena, država radi na tome da bude država socijalne pravde. Sporan je samo jedan „konjski nokat“: kolika su sada socijalna davanja? Lupa i sam pojam socijalne pravde: posle faktičkog „Lečiće se ko ima pare!“, došlo je do normativnog (zakonskog) „popusta za bogate“ tzv. „načelom oportuniteta“. U prošloj godini prikupljeno je oko 700 miliona dinara, od više od 20.000 prestupnika. Koji su počinila „lakša i srednja krivična dela, a imaju pare...

Dokle će sve na račun budžeta, da se svodi na pitanje hoće li biti ovoliki ili onoliki, realan ili nerealan? Izvan spora je da su to važna pitanja, ali zar to nisu i ona koja su stalno u njihovoj senci? Koliko je budžet razvojan, a koliko služi za otaljavanje i „gašenje požara“? Dotiranje stranih investitora, pokazuje da nisu mnogo zainteresovani za investiranje, i da neće mnogo pomoći stvarnom razvoju. A tek smanjivanje zaposlenih u javnom sektoru! Otpuštaj ko je bliži penziji a ne ko je manje potreban, „Što ostvariš na mostu, izgubiš na ćupriji!“. U Valjevu, kao i na nivou Srbije, da ponovimo, trijumfalno se ističe kako niko neće biti otpušten. Otići će u penziju! A od čega će je primati ako ne od budžeta, zar će sve manji broj zaposlenih moći da popuni sve veće penzijske fondove? Ili se računa na mirnoću i neorganizovanost (uz „podobnu“ organizovanost) penzionera, od kojih se može očekivati „doprinos naporima Vlade“? Odakle otpremnine, ako ne takođe od budžeta? Može li se ikad iz njega investirati, što znači zarade za novozaposlene i doprinose na zarade, zdravo punjenje penzionih fondova? Treba li i mora li raspodela budžeta, ma kakav da je, biti po dosadašnjim i sadašnjim „proporcijama“? Tako da za prosvetu, nauku, kulturu, nešto četvrto.., sleduje koliko sleduje? Pošto se dobro zna koliko sleduje a koliko sleduje drugde, nema potrebe za još jednim kukanjem. Izgleda da nema umetnika i naučnika koji ne kuka nad stanjem u umetnosti i kulturi. A ni onog ko će javno reći da razloga za kukanje nema. Prosvetari su dosadili i Bogu i narodu... Traženje da se sa uzrokom za kuknjavu odnosno bar malo drukčijom raspodelom budžeta jednom prekine, nešto je drugo. Austrija, po podacima Svetske banke, za nauku izdvaja 2,84 odsto bruto društvenog proizvoda, ili nekoliko desetina puta po stanovniku više od Srbije! Jeste ona mnogo bogatija, ali šta ako je to i zbog takvog ulaganja u nauku? Hoćemo li mi smanjiti jaz u odnosu na Austriju i razvijeniji svet, samo investicijama iz tog sveta? Pogledajmo u šta su, dosadašnje...

Tako je i sa nečim, naizgled, bez veze sa budžetom. Naizgled, i u direktnoj vezi sa samozadovoljstvom ili bar odsustvom smisla za odgovornost, kod onih ispod Premijera. Setimo se izjava ministarke poljoprivrede, posle grada koji je (zasad) urnisao samo malinare. Sami su krivi jer se nisu osigurali od grada, i Vlada će tražiti obavezno osiguranje! Vrlo umesne izjave, pod uslovom da dolaze iz osiguravajućih društava a ne ministarstva poljoprivrede, i da osiguranje ne košta koliko košta... I da se njima ministarstvo, vlada i budžet, ne aboliraju od krivice za tragično mali broj protivgradnih raketa (i to domaće proizvodnje), i komično mali iznos honorara strelcima na protivgradnim rampama...

U vidu treba imati i samozadovoljstvo koje se ispoljava potpunim odsustvom nezadovoljstva, u prilikama kada za nezadovoljstvo itekako ima razloga. Na primer, po kvalitetu zdravstvenih usluga, na poslednjem smo mestu u Evropi, a Srbiju će ove godine napustiti oko hiljadu lekara, mahom specijalista! Da ostavimo po strani građane (što bi ih cenili kad je čovek i tako naše najveće bogatstvo?), i vratimo se budžetu: lekari procenjuju da školovanje jednog hirurga državu košta oko 140.000 dolara...

Blogovi