Registracija Prijava preko FB
Radovan Marjanović (foto: Đorđe Đoković)
Radovan Marjanović (foto: Đorđe Đoković)
06.07.2015, 09:45

Ne priča li se da je smeh i lek?

č: | fb:

Bar pola veka ne samo (po definiciji osećajni) umetnici nego i (po definiciji hladni) naučnici, ukazuju na pravu atrofiju čulnog i osećajnog. Postoje knjige sa naslovom „doba praznine“, „doba ravnodušnosti..“. Slabo interesovanje ili baš neinteresovanje za njihova upozorenja, pored niza  drastičnih događaja, pokazuje da su u pravu. Za pravo im daju i oni koji nisu drastični, kojih je mnogo. Jedan takav i skoro, desio se baš kod nas.

U holu Centra za kulturu, vrlo pogodnom za „neobavezna“ odnosno nekonvencionalna okupljanja, priređeno je veče aforističara Aleksandra Čotrića. Ne bilo koga ili kakvog, nego jednog od najcenjenijih kod nas! A naši aforističari, možda su i najcenjeniji u Evropi... I šta je bilo? Bilo je, po običaju, do trideset duša. Računajući i „službena lica“ (medijske poslenike). Takođe po običaju, ovdašnjih njegovih kolega po peru (aforističari su književnici), bilo da pišu aforizme ili nešto drugo, izgleda da uopšte nije bilo. Zato je bilo onih koje ne zanima ni aforizam ni književnost, došli su jer je Čotrić i potpredsednik Srpskog pokreta obnove. Na drugoj strani nije bilo onih koje aforizam i književnost zanimaju, ali nisu došli jer ih ne zanima Srpski pokret obnove! I jedni i drugi očekujući „zna se šta“, mada je pre toga i u upravo pomenutom svojstvu, Čotrić imao konferenciju za medije. Pošto je sve ovo „po običaju“, nije vredno najavljene pažnje. Kao ni ono što se Čotriću može zameriti: da je prezentujući sebe i kao satiričara (što neosporno jeste), čitao aforizme usmerene protiv „komunista“. To bi i bila satira, ali pre nekoliko decenija...

Pažnje je vredno ponašanje prisutnih. Čotrić je veoma cenjeni aforističar, a takav je u stanju da jednom rečenicom kaže koliko neko čitavom knjigom. Pa i više! Naravno da je iz svog veoma obimnog dela, pažljivo  probrao efektno. Sposobno da navede na pamćenje i razmišljanje, ali pre svega na smeh. A smeha poduže uopšte nije bilo, čak ni smeškanja! Većina prisutnih ostala je ako ne baš mrtva ozbiljna, onda u iščekivanju. Čega efektnijeg? Po svemu sudeći, nenamenjenog smehu... Ne ispada li, za večno mrtvački ozbiljne (narod bi rekao „baksuze“), da je Čotrić, „neozbiljan“? Možda i jeste, ali neka takav bude u ulozi aforističara i satiričara. Nikako poslanika, što on takođe jeste! Uostalom, „neozbiljnost“ satiričara i aforističara, na kraju ipak navodi na (o)smeh. A na šta sve, i nikako samo na malobrojne posetioce književne večeri, navodi „ozbiljnost“ poslanika i ministara, ne treba podsećati. Zaboravljeno je elementarno i očigledno, najavljeno pre i na početku događaja: gost je veoma ozbiljan, samim tim što je i aforističar i satiričar. Nikako samo političar. Uostalom, veliku „težinu“ teško da mu daje ne samo mesto koje ima u svojoj stranci, nego i mesto te stranke u političkom životu. Isto važi za njegovo mesto u Interparlamentarnoj uniji pravoslavlja, za koju je ubedljiva većina tada prvi put čula.

U naše vreme sve je politika, ili politika je naša sudbina! Ali ovo prvo rekao je još u devetnaestom veku danski filozof Kjerkegor. A drugo čitavom knjigom pri kraju prošlog veka, i upravo zbog politike prvo sarajevski, zatim beogradski, i konačno zagrebački profesor Esad Ćimić. (Dramatizovano je i igrano kao pozorišni komad!). S njom se mora živeti i živi se, kao što su s njom živela i ova dvojica. Pa i smejati se, kad za to ima razloga! Pogotovu kada razlog ponudi drugi, tako da ga ne morate sami stvarati. Ozbiljan odnos prema sebi, drugima, životu.., time nije negiran. Da jeste, nijedan američki predsednik, u čijoj je neposrednoj blizini uvek diskretna tašna sa „nuklearnim okidačima“, ne bi se ni nasmešio. A uglavnom su uvek nasmejani.

Razume se da ovo nije zalaganje za smejanje radi smejanja, ili ostavljanja utiska bezbrižnosti. Samo je podsećanje da su humor i smeh vrlo ozbiljne stvari! O individualnoj i socijalnoj ulozi i značaju smeha, svedoči i to da su mu dosta pažnje poklonile filozofija, psihologija i antropologija, u novije vreme nastala je i posebna sociologija humora i smeha! I imena kakva su Anri Bergson, Zigmund Frojd, Alfred Retklif-Braun, Artur Kestler... U životu ima dovoljno mesta i trenutaka za smeh, a ako ih nema za to je neko ozbiljno kriv! Tražena i očekivana, nekada i zahtevana „ozbiljnost“, ne svodi se na namrštenost, i neprekidno hukanje (Domanovićeve strine). Ovo je podsećanje i na misao jednog velikog filozofa: otkako postoji, čovek se isuviše malo radovao! Kako vidimo i iz slučaja o kome govorimo, i svojom krivicom... Ali je podsećanje na još nešto, takođe vrlo ozbiljno: nenaviknut na smeh, polako postaje nesposoban za smeh i radost. A na drugoj strani odnosno u odgovarajućim situacijama, i za tugu i žalost. Iskrenu a ne nameštenu, kao što je neiskrena i nameštena i toliko ispoljavana ozbiljnost.  

Na kraju, podsećamo da satira i aforistika spadaju u književnost, a ova u umetnost. Davno je rečeno ne samo da nam umetnost nudi istinu, nego da umetnost imamo i kako ne bi poginuli od istine!

Blogovi