Registracija Prijava preko FB
Kroz prostranstvo vekova (foto: Zoran Pavlović)
Kroz prostranstvo vekova (foto: Zoran Pavlović)
23.10.2018, 11:22

"Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta!"

č: | fb:

Davno je kod nas rečeno: svakog dana napredujemo sve više, i u svakom pravcu! Pošto je to rekao neko čiji se glas jasno čuo a i lepo zvuči,  i te kako je odjekivalo. Koliko je u tome bilo istine a koliko naivnosti, pa i svesnog lakiranja, danas nije važno. Ili nije mnogo, važnije je to što se isto priča i za danas. I skoro svakog dana... Tada i sada, međutim, nije obraćana pažnja na jako važno, na ono: "u svakom pravcu". Misli se na poželjne pravce, napredovanje onog za šta se želi da napreduje! Ili da ono napreduje neuporedivo više od napredovanja neželjenog (ako ga uopšte ima), tako da se ovo može i zanemariti...

 

Nažalost, pre ili kasnije (obično ne kasnije nego prekasno), vidi se da nije baš tako. Nešto neželjeno ne samo što napreduje mnogo brže, nego nekada i kada poželjno "stoji", čak nazaduje. Pogledajmo, po drugi put za nekoliko dana, nazadovanje solidarnosti, pomodne "empatije". Može i nenapredovanje brige za bližnje, uprkos navodnom povratku hrišćanstvu i njegovom proklamovanju još višeg od te brige, !ljubavi prema bližnjem!". Uz dalje opadanje (zapravo propadanje), institucije nastale radi ozbiljnijeg od negovanja solidarnosti: zaštite interesa zaposlenih. U pitanju je apsolutna novost: miting koji je organizovao sindikat fabrike "Milan Blagojević" u Lučanima, protiv novinarke Tatjane Vojtehovski. Njeno interesovanje za pogibiju radnika u toj fabrici i problematičnu istragu iste, okvalifikovano je kao blaćenje fabrike, njenih radnika, direktora, Lučana! Sama pogibija, prošla je mimo njih...

 

Neki stari bi rekli: O vremena, o običaji! Neki današnji: Solidarnost, sindikat..., šta to beše?! Možemo do mile volje tražiti "razumevanje", za radnike i njihov (?) sindikat. Ili tražiti krivce i krivicu oko njih? Naravno da ih ima, ali šta sa radnicima i sindikatom? Da li od direktora i partije iza njega, ne vide ljude oko sebe i u sebi? Mnogo govori objašnjenje neutralnih u sporu, nekih novinara i javnih ličnosti: Bili bi solidarni, ali se plaše! Lučani su malo mesto, u njemu je sve "transparentno", odmah bi se videlo ko okrivljuje odgovorne a ne objektivne okolnosti, sudbinu, nesrećan slučaj...

 

Nedostaje samo crn a logičan dodatak: nije im rečeno, "sa nadležnog mesta", da traže krivce i budu solidarni sa poginulima i njihovim porodicama! Slično je još neprijatnije: mesto uglavnom živi od "Milana Blagojevića", koji uredno isplaćuje zarade i uz to, za naše pojmove, sasvim pristojne... Što mečka može zaigrati i pred kućom tih radnika, svih koje ne zanima sudbina sada pogođenih, druga je stvar. I svakako na dugom štapu, odnosno "Neće, valjda! Daće Bog, biće dobro!". A i takav rezon znak je odsustva solidarnosti! (I još ponečeg, uključujući karakter pa i pobožnost). Na račun tamošnjeg i skoro svakog sindikata, nema šta da se doda. Decenijama vezan za državu i direktora a ne za radnike, praktično je umro kad i ta država...

 

Pošto nema solidarnosti ni među mladima (ariljskim gimnazijalcima) "na kojima svet ostaje", ne čudi što je nema među starijima! Ako zbog jednog i drugog neko pomisli da će biti propast sveta, nepotrebno se plaši. Svet je mnogo širi od ova dva mesta, pa i Srbije u celini. Neće ni osetiti propast Srbije, u kojoj privatizacija nije uspešno završena tamo gde treba, a jeste gde ne treba. Tako da je svačiji život, bukvalno, njegova privatna stvar! Sa svim "ispod" života, uključujući zdravlje i decu... Jeste neprijatno ali s time se može živeti, kad se mora nije teško! Pogotovu uz takođe staru misao (i te kako ima razloga da se u vidu posebno ima i samo prvi deo): "Ne uzdaj se ni u Ruse, u se i u svoje kljuse!".

 

 

 

Blogovi