04.01.2015, 19:19

Zanemari zimu i život, i beži... Taliban u šumama Evrope

č: | fb:

(Essential Killing, r. Jerzy Skolimowski, 2010)

U ratu protiv terorizma, kako su Amerikanci voleli da zovu sve vojne i špijunske akcije širom sveta posle 11. oktobra, "najistaknutije" mesto pripada angažovanju u Avganistanu i pokušaj da se nekako dođe glave najgorima od svih – Talibanima. Imala je Amerika sve opcije na raspolaganju, odrešene ruke, od najubitačnije vojne sile do opakih plaćenika – isluženih vojnika raznih specijalnih armijskih jedinica, špijuna svih vrsta i profila. Mnogo zemalja je poslalo svoje vojnike da po pejzažima sličnim Mesecu jure fanatizovane, verski isključive, surove i beskompromisne, bradate ljude u haljinama, koji ne mare mnogo ni za svoj život, a kamoli za živote protivnika, ma ko on bio. Savet vojnicima je neretko bio i da ako do toga dođe, zadnji metak ostave za sebe i tako izbegnu talibansko zarobljavanje. Surov je to svet, opasna zemlja, za strance pogotovo. Zapadni čovek teško razume, a ne shvata nikako, karakter i kulturu tog starog, plemenskog društva, koji je tu - u neprolaznim planinama - još od vremena i pre Aleksandra Makedonskog i antičkih osvajanja. Pre dolaska vere, islama, bilo čega što mi uzimamo kao neku referencu u istoriji... I danas u XXI veku, malo je takvih zajednica, sličnih plemenima Avganistana. Želja za slobodom, nemirenje da budu podanici bilo kome, dominantno je izražena crta tog naroda. Nepoverenje u sve što dolazi sa strane, skoro je zaštitni znak što oslikava duh tih ratobornih, na rat naviklih, kao na prirodnu pojavu, planinskih ljudi. Eto, neko je Srbima stavio npr. inat, kao jednu od dominantnijih crta kolektivnog karakera. U neposrednim borbenim akcijama protiv Talibana učestvovali su i vojnici iz skoro svih evropskih zemalja. Sve nama komšijske zemlje, od Rumunije do Hrvatske, takođe su u toj velikoj koaliciji, sa šifrom ISAF.

Taliban je pokret nastao u haosu avganistanskih prilika, borbi raznih plemenskih frakcija i rada pakistanskih obaveštajnih službi. Seme je posejano još u vreme kada su Rusi ratovali po Avganistanu. Sama reč Taliban je lokalnog porekla i na paštunskom jeziku označava učenika verske škole — medrese. Nastao upravo od bivših đaka takvih škola i njihovih verskih uzora u predavačima i profesorima, raznim mulama i tumačima Kurana. U korenu, oslonjen na šerijatsko pravo, to je ekstreman i u srednjem veku zarobljen koncept islamskog društva i poimanja države i sistema... Hermetičan i samodovoljan sistem održavan neviđenim terorom pod firmom šerijatskog prava... Da se ne podsećamo strašnih scena javnih pogubljenja, sakaćenja, na stadionima, trgovima, zabrana radija, televizije, uništavanja neprocenjivih kulturnih baština (Buda iz Bamijana). Spisak je beskonačan! Bin Laden je tu kao kod kuće, poštovan i cenjen gost i prijatelj.

Vincent Gallo

Vincent Gallo

Talibanski režim vladao je Avganistanom od 1996 do 2001, kada se pred jačom silom povlače u svoja prirodna okruženja: planina, pećina, udaljenih nepristupačnih sela na granici sa Pakistanom. Odatle i danas vode borbu, terorišu lokalno stanovništvo, izvode čak i veće vojne operacije. Vođa Talibana je misteriozni Mula Omar, jednooki veteran rata sa Rusima osamdesetih godina prošlog veka, skoro mitska figura među sledbenicima, koga je malo ljudi i videlo, a fotografija skoro da nema. Postoji i ta priča kako je izgubio oko u borbi sa Rusima, pa čak i da ga je tog suvišnog oka (kako bi napisao M. Bulatović) oslobodio neki ruski kapetan, kada ga je mučio. Nožem, naravno. To su svakako preterivanja, ali takve priče i hrane mitove o tako mračnim tipovima! Ne sumnjamo, da u nekim memoarima ruskih vojnika, ima i ta priča! Šteta što Rusi nerado otvaraju svoje arhive, znali bi i šta sad radi zubar Al Zavahiri, i šta je kao teenager slušao Ahmed Vakir Mutavakir, heh.

Jedna, sadašnja priča vezana za događaje u Avganistanu bila je inpiracija za sjajni film koji danas preporučujemo za gledanje! Tiče se zarobljenih Talibana koji su po procenama američke vojske bili interesantni za nastavak krivičnog gonjenja po tački za planetarni terorizam. Opšte je poznato da je marinska baza na Kubi, čuveni Gvantanamo, pretvoren u glavni logor za razne uhvaćene: Arape, Avganistance, Amerikance, Somalijce, crnce, belce, ove-one, nađene u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Šareno društvo, obučeno u poznate narandžaste kombinezone. Manje je poznato da slavna američka armija sa svojim saveznicima nije uspela (mogla, htela) da zarobi glavne vođe, ideologe, fanatične mule, "desne" i "leve" ruke Bin Ladena, komandante... Narandžaste pidžame obukli su nekoj pešadiji džihada, pastirima sa kalašnjikovim, koga su već uhvatili u borbi, nekom pretresu sela, zasedi. Ne kažemo izrikom da nije pretekao ni neki važan terorista, ali to je zanemarljivo. O "suptilnim" metodama ispitivanja tih nevoljnih posetilaca Kube, nije mesto u ovom obraćanju. Ali je važan deo u modernoj američkoj istoriji. A, pominjemo, jer pominje i američki kongres u zaključku o mučenju, a tiče se uostalom i filma za koji i pravimo ovu uvertiru, jer je tema teška, sumorna i hladna, kao i ovi decembarski dani, što nas napadoše!!!

Kako rekosmo, svi znaju za Gvantanamo, a stvar koju su svi pokušali da nekako skrajnu i zataškaju i hiljadu puta demantuju tiče se tajnih zatvora u srcu Evrope, gde su pod velom najveće vojne tajne, transportovali uhvaćene talibane iz Avganistana. To su verovatno neke stare, napuštene vojne baze, uglavnom u Poljskoj. Pominju se i druge zemlje. Pisalo se o tome dosta u jeku rata u Avganistanu. Zvanično, niko nije smeo da potvrdi, da su u srcu Evrope završavali opaki tipovi, što znaju odrati i živog čoveka. Kakva je dalja sudbina tih ljudi možemo samo nagađati, kao što nagađamo da su i pojedine evropske vlade ponudile tu uslugu Amerikancima, da se dokažu kao ozbiljan partner u NATO!

Ta tema intrigirala je veterana evropskog filma, uvaženog poljskog reditelja, glumca, pisca Jerzy Skolimowskog (r. 1938) da napravi Essential Killing (2010) - uznemirujući, beskompromisni, mračni film o lovu na čoveka, o čoveku-životinji, koji pokušava da nekako preživi, a da nema predstavu gde se nalazi, i šta ga čeka!

Pratimo sudbinu Muhameda, od trenutka kada ga u pustinji Avganistana zarobe američki vojnici. Isleđivanje, mučenje, crna navlaka na glavi... Hladne, zaleđene šume Poljske gde drama kulminira. U filmu skoro da nema dijaloga. Ali ima mutnih sećanja glavnog junaka na svoj stari život, neku ženu, decu, selo... u kratkim flashback-ovima. Begunci i bekstva, preživljavanje i ubijanje da bi se živelo, česta su tema filmova. Gledalac se rado veže za progonjenog. To je uostalom prirodno. Sam protiv svih, čovek protiv gomile, čovek protiv prirode. Ovde takođe postoji vezivanje za glavni lik, iako je on suštinski negativac. Mi o njemu ne znamo ništa, osim onog što vidimo na samom početku. Kako drama odmiče taj progonjeni čovek biva nam sve bliži. Nadamo se da možda može da se spase!? Voleli smo Ramba, Papilona, Begunca... Bili svim srcem uz Draganu Varagić i Žarka Lauševića u sjajnom domaćem filmu Progon, Golubovića. Bata Živojinović je čak uspeo da u onoj močvari pobegne SS-ovcima u legendarnom Tri.

Essential Killing ili kako su ga prevodili Ubijanje, nije ništa od toga. Zato ga valja pogledati. Ne zamara, jer je sva sila emocija stala u 80 minuta. Pravili su ga manji studiji, sa smešnim budžetom od 4 miliona dolara (što se na filmu ni malo ne primećuje - naprotiv). Skolimowski je pravi majstor. On je, uostalom, napisao Polanskom Nož u vodi, u svoje vreme. Malo li je. Sniman je u Norveškoj, Izraelu (sjajna zamena za avganistski goli pejzaž), Poljskoj. Prava zima je u pitanju, i prava, crna šuma. Dani bez sunca. Ima divan beli konj. Gledajte, da vidite zbog čega.

Mene je filmu privukla ideja da se čovek može naći (ne svojom voljom) u totalno nepoznatom okruženju. Kao na drugoj planeti. U svetu za koji dotad nije znao da može postojati. Nemaš ideju gde si, i kako si tu dospeo. Ceo tvoj svet je bilo neko prašnjavo selo u brdima. Verovatno si nepismen. Znaš samo za ubijanje od rane mladosti!

Ne znam, pokušajte se staviti u situaciju da osvanete u Sibiru, pustinji Sudana, Nigeru, što da ne i Avganistanu, a da taj put niste planirali. Film Skolimovskog, dokazuje da i to može biti realno. Svaka čast za ideju i kontraste koje nam je ponudio. Svaka čast za odabir glavnog glumca. Bilo bi fer film nagraditi gledanjem baš zbog toga.

Muhameda, talibana u očaju nepoznatog i neviđenog, tumači odlični američki glumac Vinsent Galo (Vincent Gallo, r. 1961), jedna izuzetna pojava na umetničkom nebu američkog nezavisnog filma. Izvanredno talentovan čovek nesvakidašnje biografije. Car. Uostalom njegova fizionomija već nagoveštava o kakvom je duhu reč. Isposničkog izgleda, izdužene tanke figure, prozirnih plavih očiju, ovaj umetnik se nije ograničio samo na film. Ima tu svakavih delatnosti. Od rok muzičara, reli vozača, cenjenog poznavaoca hi-fi opreme (piše za neke specijalizovane magazine), kolekcionara ploča, aktiviste za zaštitu prirode i životinja, pisca... Legenda njujorških ulica. Šira publika ovde, jedino bi mogla da se seti uloge u filmu Mafijaška sahrana, ludačkog Abela Ferare. Tu je Galo ceo film preležao mrtav u sanduku, naravno, kao ubijeni mafijaš! Kao reditelj snimio je nekoliko filmova, a jedan se vrti po kablovskim kanalima upravo, Buffalo'66, pa možda naletite i pogledate. Lep, neobičan filmić niskog budžeta, sa par velikih glumaca Holivuda! Tako, verovatno bi Vinsent Galo bio idealan prijatelj, kum, sagovornik, zet... kvalitetna osoba u životu, neko sa kim bi se rado družili. Ko će ga znati. Možda mu neko prevede ovo, pa poželi da vidi Gradac i Divčibare, kada nađe vremena.

Šalu na stranu. Da još pomenemo da mu je partnerka u današnjem filmu, ženska od Romana Polanskog, Emmanuelle Seigner (r. 1966).To je ujedno i jedina prava igra, osim naravno glavnog glumca, čiji je i ovo film apsolutno.

Emmanuelle Seigner

Emmanuelle Seigner

~ Nas su učili u detinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameće. Kako se čovek održava u tom životu, izbegavajući nemir tela i duha, kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i, najzad, kako se dočekuje smrt kojom svaki život ishodi. Dakle, čitav jedan defanzivni sistem! I sve to u opštim, tvrdim formulama koje su pravljene jednom za svagda, jednako za sve i svakoga. Ali niko nas nije učio kako se životu ide u susret, kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage, i kako se, kao pomoću talasa, ide dalje i više, ka novim oblicima i novim mogucnostima. U stvari, učili su nas kako da se život preboli, prekuži kao bolest, a ozdravljenje nađe u smrti. Da,tome su nas učili, a NE, kako se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu!

~ SREĆNA VAM NOVA GODINA, ŽIVI I ZDRAVI BILI

Dule M.

Blogovi