14.06.2015, 11:18

Uživancija

Pozove me drugarica pre neko veče da idemo na bazen pre podne.

„Neće biti gužva, idemo da malo iskuliramo, povedi i decu“ - predloži ona.

„Decu?! Nikako!“, viknuh u SMS.

Prethodni dan, kao i svaki dan prethodnih sezona, bila sam na bazenu sa decom. Svojom, a neretko sam vodila i pojačanje, jer mojim devojčicama nije dovoljno što su na bazenu, što imaju jedna drugu, što mogu da rade šta im je volja, već vodimo i društvo. Valjda da im ne bude dosadno. Prošlog leta jednom sam bila na bazenu sa četvoro dece, ne samo različitog uzrasta već i kategorije plivanja, pa samim tim i zahteva gde da se kupaju. To je značilo dvoje nezadovoljne dece u proseku. Ili jedna blesava Petra koja ne zna za strah, pa trči za starijima ne mareći za dubinu. O vremenu zadržavanja u jednom od bazena i da ne govorimo. Taman se instaliram pored bebećeg, oni otrče u školski. Iz školskog bi u olimpijski, ali bi jedni u plići, drugi u dublji deo, a Pepa ne sme ni u jedan jer ima mišiće! Dok se ja pridignem i stopalima, koja su u štiklama celo pre podne obijala šaltere i plaćala račune, nabocam po onom petničkom betonolikom kamenjaru, oni su se već dislocirali.

Tako sam i taj prethodni dan bila čuvar plaže u letnjem periodu i nedgledala svojih dvoje dece koja su se kupala u tri bazena! Petra je našla društvo iz vrtića, njih četvoro, Iskra iz škole, ukupno njih petoro, a mokre glave u udaljenom bazenu izgledaju isto! I naravno ja, sa toliko slobodnog vremena koliko da se pokvasim kako ne bih proključala na suncu, ali s izoštrenim pogledom kroz nišan koji se naizmenično kreće od Petre ka udaljenijoj Iskrinoj družini, u kojoj svoje dete prepoznajem samo po kosi slepljenoj po licu, sreća što veruje da je više kul s puštenom kosom, i brže-bolje nazad.

Dakle, na bazen samo sa drugaricom. Dobro, i drugaričinom drugaricom! Valjda da i njoj ne bi bilo dosadno!? Elem, kako god, u ovoj kombinaciji ipak sam mogla da radim šta hoću, ali ukoliko bih znala šta hoću, odnosno ako bih se prisetila kako izgleda boravak na bazenu bez dece, a što je bilo pre skoro deset godina! Počev od pakovanja kod kuće, koje u samostalnoj izvedbi ne izgleda kao temeljna priprema za trajno iseljenje u tropske krajeve u kojima nećemo imati šta da jedemo niti pijemo.

-Opusti se i uživaj, ženo!, glasio je najjednostavniji savet.

Eh, opusti se... Kao da je to lako u vanrednim okolnostima koje u mom slučaju znače samostalni odlazak na bazen.

Setila sam se jednog seminara od jesenas koji je osim rada na projektu obuhvatio i iscrpljivanje na bazenu. I sauni.

Prvi dan seminara na Kopaoniku bio je ujedno moj poslednji radni dan u bivšem preduzeću. Ujutro sam doručkovala na klupici ispred Napreda, a za ručak me je dočekao švedski sto na terasi Grand hotela na krovu Srbije. Odbrana mog projekta bila je zakazana tek za petak popodne, tako da sam na raspolaganju imala čitavih 24 sata. Rehabilitacija posle 13 godina neslobode.

- Šta si radila?, pitali su me prijatelji kad sam se vratila.

- Upropastila sam se. Red bazena, red saune. Jedino čemu sam uspela da se oduprem bio je švedski sto, držala sam se svoje hrono-ishrane. I nekom zgodnom, šarmantnom i pametnom mladiću - dodavala sam u šali.

Satima u bazenu, uglavnom sama, plivala sam uzduž i popreko, pa kad više ne bih mogla išla bih u saunu, pa pod tuš, a onda na ležaljku s pogledom na sumorno, maglovito oktobarsko popodne. Nisam nikome smela ni da pišem, da im ne bih stajala na muku. Takvu grešku napravila sam samo jednom, kada sam se u sred decembra javila kolegi iz Afrike, „Pozdrav, druže, šta se radi? Ja uživam u afričkom etno-selu, pokušavam da sažvaćem meso krokodila, dok mi neka žena iz plemena stavlja nekakve liske na ramena jer sam izgorela na suncu“, „O, druže, baš mi je milo da uživaš! Ja sušim čarape u redakciji, jer su mi i one mokre nakon celodnevnog vijanja po mećavi i lapavici kako bih napravio dobru fotku za naslovnu stranu“. Iako u poruci nije bilo ni gorčine, ni žaljenja, ni zamerki, ipak osetih da nije primereno ljudima stajati na muku, pa bilo i sopstvenom mukom a koja se u mom slučaju merila žilavošću krokodila, a lepo sam mogla da uzmem antilopin odrezak, kao i stepenom opekotina na ramenima dobijenih na Svetog Nikolu. Tako da sam nakon lekcije o saosećajnosti, na Kopu imala i uživanje, i radost, i 12 vrsta jela, i osam vrsta salata po obroku - samo za sebe. Bar dok se ne vratim i društvu ne pokažem koliko sam se umorila za četiri dana. A pošto sam od onih što kad nemaju nikakve muke ubace kamenčić u cipelu, tako su već predveče počeli da me nerviraju neki klinci koji su skakali u bazen sa toplom vodom na otvorenom. Jedva su se videli od magle, ali su cičali od zadovoljstva. Bili su zadovoljniji od mene! Hm, kako li je tamo? Da li da probam ili ne? Šta ako dobijem zapaljenje mozga? Kad ću, ako ne sad!?! Mislim da se kupam na otvorenom po hladnoći, ne da dobijem zapaljenje glave!

Bazen sa vodom od 32 stepena na maglom okovanom Kopaoniku i đakuzi toliko jak da sam se jedva održavala u njemu su me opčinili. Nije mi bilo hladno, ali mi je premorenoj pretila opasnost da me udave iznenadni mlazevi iz đakuzija. Cičala sam od ushićenja. Jednom rečju – wooohooo! Eh, i sad se s osmehom i radošću sećam toga!

Najzad, kakav je bio ovaj boravak na bazenu bez dece? Ne baš kao taj na Kopaoniku, jer tamo nikad nisam bila sa decom (kao ni bez njih), pa nisam imala izgrađene reflekse i znala sam šta da radim i kako da se ponašam, ali takav da sam juče bila ponovo na bazenu. I ne samo bez dece, već i bez drugarice! Uzduž i popreko, a sauna junska radi posao.