Kreni - stani bilo kuda, fucnuti karanfil uvek i svuda

Ovo sa mnom i karanfilima mora da je nešto lično. Ko je kome prvi stao na žulj, ne znam, al jasno je ko dan da mi karanfil ide na onu stvar! Da li je zbog naziva ili izgleda cveta, meni, uglavnom, on smeta! 

Možda je i zbog toga što mi ga udeljuju i uz osmeh uvaljuju. A i ja ga, vala, učtivo, uz osmeh primam! Samo dok se oni smeše, ja se kiselo smeškam - loše varim dominantno mušku percepciju sveta. A i gorka žuč od uniženja i poniženja kada se razlije, pomuti mi razum i zaista mi dođe da im karanfil na nos nabijem. Al’ umesto toga progutam knedlu i učtivo se nasmešim i kažem hvala – znam šta treba reći, nije da sam mala. Ja sam žena, naučena da uvek treba da budem pristojna, nežna i fina, u svakoj prilici odmerena, lepo vaspitana, prava dama, čak i kad mi pod nos guraju kojekakva s*anja! 

Kakve su to reči?! Šta pričaš?! Imaš li ti imalo stida?! Priliči li takav govor jednoj ženi, supruzi, majci?! Aj što brukaš sebe, nego sramotiš i ćerku i sina! Preko usta bi trebalo tebe! Išupati prljavu jezičinu ti treba! Umukni! Začepi! Marš u kujnu, gde ti je i mesto! Kuvaj, čisti, peri, ribaj! Rađaj! Gaji! Slušaj muža! Budi pokorna, dobra i smerna. Trpeljiva, blaga, ženstvena, draga. I kad ti glavu o zid lupaju, ne deri se, u sebi tiho ječi! Nabaci osmeh i krvavim zubima blago se nasmeši! 

I možda baš zato, zato što sve to znam, karanfil mi generalno ide na onu stvar, a posebno na moj dan! 

 Srećan Dan žena!

 Autor: Ivana Mitrović