Laf

Mozak je najneistraženiji ljudski organ. U njemu postoje krivine iza kojih ne znaš šta se nalazi. A postoje i neke za koje ne znaš da postoje.

Bio jednom jedan Laf. Strašan laf. Voleo sve što vole mladi: mini suknje, hladno pivo, živu muziku, mali fudbal i društvo iz kraja. U tom društvu, doduše, nikada nije bio glavni, nikada nije odlučivao kada se seda ili kada se ustaje, kada se beži u gard ili kada se ide u kontranapad, prema kom moru se stopira i koji fakultet se kolektivno upisuje. Bio je onaj deo inventara bez kog se može, ali sa kojim je život neuporedivo lakši i sigurniji. Bio je nešto kao slanik, kao ručna kočnica, kao karta za gradski prevoz, bio je kao futrola za pištolj, kao postava za vetrovku... Bio je takav da zaboravlja tuđe dugove, pozajmljuje svoju najbolju garderobu, mažnjava ćaletov auto kad god se hitno moralo do Beograda, onaj kom uvek zapadne da u kafanskim tučama brani odstupnicu... Takav, da ga nisu zvali onako kako se zvao, nego onako kakav je bio – Laf.

Međutim, koliko god je bio zanimljiv na delima, Laf je bio dosadan na rečima. Jednostavno, nije spadao u verbalne tipove. Svakoj njegovoj rečenici, čim počne, znao se kraj – toliko su izgledale jednosmerno i jednobojno, a njegovi vicevi završavali su se pre završetka, izazivajući  umesto smeha, zapitanost  "šta je pesnik hteo da kaže". Jednostavno, kad Laf uzme reč il` se smrači, il' se naoblači. Zato je, ubedljivo najbolje, znao da ćuti. I – ćutao je. Sve dok se, iznenada, potpuno oprečne vijuge njegovog mozga nisu prespojile zamršenim neuronskim sokacima, stvarajući dotad neznane prečice posle kojih bljesnu novi horizonti... Tako da je odjednom, baš odjednom, Laf počeo da priča gluposti. Na primer, da mu je Tarzan brat od rođene tetke koja je umrla na porođaju pa ga je odgajila majmunica Kala kada ga je teča zaboravio u lovu... Ili, sedi se ujutro na kafi, čita se dnevna štampa a Laf iz čista mira kaže da je, dok je igrao za Zvezdu, najviše golova dao na Pižonove centaršuteve jer je Džaja stalno gađao Duleta Savića pošto su zemljaci...

Onda, na pecanju, mrtav ozbiljan reče da je na meredov uhvatio jato zlatnih ribica i da ih drži u akvarijumu dok ne odluči koje želje da mu ispune... I, kako će da pusti bar polovinu jer nema toliko želja koliko ima ribica... A posle bioskopa kada su gledali "Ljudi mačke", povremeno je govorio kako, ne samo da lično poznaje Pola Šredera i Nastasju Kinski, nego i da se noću pretvara u crnog pantera koji juri zečeve po rasadniku... Ljudi su ostajali zgranuti. A malo posle, svaka Lafova budalasta priča bivala je zatrpavana salvama smeha sve dok on, ljut kao puška što mu se ne veruje, ne bi zalupio vrata i odjurio kući. I tako, koliko god je postajao zabavniji u društvu, koliko god je njegova priča momentalno prekidala sve ostale a ljudi oko njega tiskali da šta ne propuste, toliko je stvar sa Lafom postajala ozbiljnija. Poblesavio je.

Tročlana delegacija, sastavljena od onih koji su mu se najmanje smejali, posetila je Lafove matorce i stariju sestru kako bi im ukazali na devijantno ponašanje njihovog mališana, misleći da oni nemaju pojma o akutnoj upali glave sina i brata. Kad, tamo, imali su šta da čuju: ocu Velimiru Laf je rekao da je, Velimir, ostao tako nevaspitan zato što ga nije više voštio dok je bio mali i da će, Velimiru, ukinuti džeparac ako samo još jednom uzme auto bez pitanja. Majci – domaćici obećao da će je jedno popodne naučiti kako se prave urmašice i lenja pita a sestri, veoma zaposlenoj, srećno udatoj i sa dvoje odrasle dece, da za nju ima jednog strašnog ortaka za koga bi mogla da se uda čim joj dosadi da baza. Tako da je konzilijum od najbliže rodbine i najboljih prijatelja jednoglasno odlučio da ga hitno odvedu na ozbiljan pregled.

Psihijatra su predstavili kao trgovca polovnim automobilima kada se jedno popodne, kao slučajno, pojavio za šankom domicilnog kafića. I, posle kolektivne priče o cenama u Bubanj Potoku ortaci su, jedan po jedan, opet kao slučajno, odlazili kojekuda dok Laf i psihijatar nisu ostali sami. Ovaj im se posle javio telefonom i rekao da nije u pitanju ništa strašno, da je Laf samo malo „prezupčio“, da se to ponekad dešava ćutolozima i nemuštim tipovima i da će uskoro sve biti u redu. S` tim da je važno da mu se niko ne smeje kada govori te besmislene stvari.  Međutim, to nesmejanje, to užasno suzdržavanje da se ne eksplodira posle minhauzenovskih priča u koje autor bezrezervno veruje, bilo je mnogo veća muka nego što se mislilo kada je stigla dijagnoza psihijatra. Zato su, čim Lafa uhvati "prezupčenje", kafe izlazile na nos, bilo je samopovređivanja čačkalicom ili trčanja u VC, kao, na malu nuždu. Šta god, ali niko više nije reagovao na maštu otkinutu sa lanca  koja divlja po objektu. Ko zna, možda je to učinilo da se momak odjednom, baš odjednom, oporavi. Samo je ućutao, seo u svoj ćošak i ponovo postao ono što zaboravljaš ako naglo kreneš, ali po šta se vraćaš sa pola puta. E, a pre toga, pamti se njegova poslednja priča.

Bio ja u Aušvicu. Tamo k`o u vojsci – ustajanje, postrojavanje, zanimanje... Meni najteže ustajanje. U pola šest... Al' navikneš se, jbg. Kad, jedno jutro, bude nas u pola pet. Pitam Švabu o čemu se radi, on kaže – požuri na pistu, Hitlerov rođendan. E baš me zabole, mislim se. Odem da se umijem, ono nema tople vode. Ja tek tad popizdeo, ne znam gde sam. Ajd` izađem na tu pistu, na pisti  duvaaaa, k`o na motoru. Mirno!!! Na de-sno ra-vnaj se!!! Mir-no!!! Na me-stu vo-ljno!!! Tad naiđe neki mali s` brčićima i nekakvom kapitenskom trakom preko uniforme. Dere se k`o magarac, te nešto Majn kampf, te Dojčland iber ales, i to sve meni na uvo, ubi me čovek. Ja trpeo, trpeo, al` puče mi film – slušaj bre majmune, pa i drugima je bivao rođendan al` se niko nije drao k`o ti, ako te boli nešto ide se leči, šta ovde urličeš, budalo jedna... Jaoooo, samo što završih misao skopaše me četvorica i pravac samica. Ispred mrtva straža – metak u cevi... Sedim ja, sedim, niko da se pojavi da mi objasni o čemu se radi. Pola devet, pola deset, dvanaest, tri popodne, prođe radno vreme, nikog. I kažem ja onom stražaru – šta je ovo burazeru, zarobiše me kao da sam bogu tele ubio? Jbg, zasr`o si da ne može crnje, odgovara stražar, kaže - izvređao si Adolfa Hitlera samo tako... Pa ako sam mu nešto i rekao, nisam bacio bombu na njega, šta se odma` cvelja... Ne znam brate, kaže stražar, znam samo da si najeb`o da gore ne može. Žaliću se upravniku, zapamti, zaoštrim ja! Lepo presavijem tabak, napismeno objasnim šta je bilo, pa da vidimo jesam li kriv ili nisam. E, moj prijatelju, priđe stražar, već sutra ujutro dobijaš nogu u dupe! Letiš iz logora k`o zadnja slina, da znaš, a ti se žali kol`ko `oćeš! I tako, isteraju me iz Aušvica ni krivog ni dužnog, `bem ti pravdu...

Bila je to, kao što rekoh, zadnja Lafova priča. Poslednji bljesak pre nego što se ugasio kao kometa. Pre nego je ponovo postao slanik, ručna kočnica i postava za vetrovku. Onaj koji prašta dugove i brani odstupnicu. Posle toga, nikada više nije poblesavio ni za trenutak.

Šteta.