A šta činimo mi, brojeći njihove dane štrajka glađu?
Protestni štrajk glađu, novi je ili bar češći oblik političke borbe. Pošto je strogo individualni čin, a usto nimalo prijatan (i ako se od početka planira prekinuti), za njega je spremna samo istinska individua. Ličnost, kao autonoman izvor ponašanja, jaka i zbog visokog cilja koji nikako nije samo njen, sposobna za herojsko ili za svetačko...
Zato garantovano privlači pažnju, čiji motivi nekad takođe zaslužuju pažnju. I kad je "podržavaju", to čine zbog sebe, a ne nje! Ako uspe, biće dobro i njima. Tim pre, što nisu prstom mrdnuli. A ako ne uspe, opet je dobro. Pokazalo se da su bili u pravu, znajući od početka da ni od takve borbe, nema ništa. A pogotovu od blažih oblika, pa ni njih ne praktikuju...
Ima tu i morbidne radoznalosti: koji je dan gladovanja, dokle će trajati? Ima i javnog "podržavanja" koje podrazumeva malo stida što neko žrtvuje zdravlje, a možda i život za druge, u koje spada i dotični! Ima iskrenog, a jetkog uverenja, da "štrajkač" to ne treba da čini, upravo zbog odsustva stvarne podrške drugih. U borbi za cilj, koji je i njihov. Ali i zaobilaznog omalovažavanja, traženjem nekog skrivenog, a "pravog cilja". Ili "žaljenja", što dotični ne vidi kako je samo žrtva, "nečije manipulacije!".
Sve ovo, prisutno je u slučaju nesrećne Dijane! (Milomir "čeka na red", počeo je kasnije). Ništa ona nema od takoreći masovnog saosećanja i žaljenja, bez masovnog makar protesta, protiv onog protiv čega je ona!
Ni razumljive i ljudske molbe da misli na sebe i svoje drugo dete, i "prekine". Kao da ona ne protestuje jer zna da u ovakvoj klimi i ono (uz ko zna koliko drugih), može nečijim nemarom i neodgovornošću stradati. I da joj je ovo poslednje sredstvo, da se to trajno spreči!
Nema i bez bar javnih protesta protiv i takvih osoba kakve su Nenad Krstić i Čedomir Antić, koji van Informera nadugačko i naširoko pričaju, kako je "zavedena i manipulisana". Spremni da njen prekid štrajka, pozdrave kao njenu pobedu nad "snagama mraka i bezumlja!". (Kako se ne baš davno govorilo za ljude u koje je tada spadao, i sada univerzitetski profesor Antić). Pogotovu ništa nema od mnogih koji su je glasno podržavali, a posle su u sebi žalili što je ne samo prekinula štrajk (i ostala živa!), nego je još sve koji je podržavaju pozvala da joj se pridruže u novim oblicima borbe!
Vredi se vratiti na pomenutu dvojicu, koji nisu usamljeni! Svesno i namerno su izbegli da makar pomenu, Dijanino razočarenje u tzv. institucije, dodatni razlog za njenu tragiku i očaj! Svakako i razočarenje u njih ili njima slične za koje zna, kao i sve one koji "samo gledaju svoja posla". A za ovo njeno ili Milomirovo, u najboljem slučaju uzdahnu, pre nego što izuste: "Šta ćeš, desilo se!". A pošto se "trefilo" i pogodilo decu nekih drugih uključujući Dijaninog sina ili Milomirova sredstva za rad i život, više "Neće, valjda!". Ako baš i ne bude tako, valjda je ispunjena neka "kvota dešavanja".