"Debakl komemoracije"? Nije ga bilo, ali debakla empatije jeste...

Ukazivanje na nedostatak empatije, postaje stvar lepog vaspitanja. Čaršijskog reda, kako bi rekli stari! Kao da je opštepoznato šta je ona, i šta to treba da postoji. Ali nažalost, nije tako.

Opšte korišćenje stranih reči, oslobađa potrebe da se zna šta znače. U ovom slučaju saosećanje se smatra empatijom, a ono je njen niži stepen. Jeste poželjno, ali nije dovoljno. Onaj koji saoseća takoreći stoji "pored" onog sa kojim saoseća, i ne oseća ga dovoljno! Pogotovu što to čini kratko kako vidimo prilikom izjava saučešća. 

Tako da je često pre pokazivanje vaspitanja, bon-ton..., nego saosećanje... Empatija je nešto više i od  takozvanog s(u)aživota, mada je često san snova!  Kako je umesno primetio Selim Bešlagić (ratni gradonačelnik koji je svoju Tuzlu sačuvao od međuetničkih sukoba i seoba), isto je što i život u zoološkom vrtu. Kavez do kaveza, a svaka životinja u svom!

Empatija je "uosećanje", ulaženje u osećanje drugog, kako se s mukom prevodi nemačko Einfuehlung. Kod nas je došla iz filozofije umetnosti, kao objašnjenje doživljavanja umetničkog dela od strane čoveka koji je, normalno, ko zna koliko "daleko" (drukčiji) od umetnika. On se "uživljava" u umetnika, oseća ono što je ovaj osećao kad je stvarao delo! Biti sposoban za empatiju, znači osećati ono što oseća drugi. Što je nemoguće, ako drugog ne vidi kao "drugog sebe!".

Negovanje empatije je nužno za bitno poboljšavanje međuljudskih odnosa. Pre toga samog čoveka, kao vidljiv znak stvarnog uvažavanja drugog. Za praktikovanje starog i uvek mladog, indijskog: "To si ti!". a današnjeg naučnog: "ogledanja u očima drugog". Oznaka je socijalno i moralno, ne samo kalendarski i pravno, "odraslog!". Jako odsutnog zbog stvarnih a osobito namerno pravljenih i "naduvavanih", razlika među ljudima. Vidljivih u  svakodnevnom: malo i sve najgore o "njemu" i "njima", mnogo i sve najbolje o "ja" i "nama!".

Zahvaljujući akademskim građanima iz Novog Pazara i građanima gradova i sela koji su ih dočekivali, samo neobraćanje pažnje na to da li studentkinja nosi hidžab na glavi  ili krstić o vratu, značajniji je prilog rastu empatije od svih krupnih izjava i izvinjenja. I nikako ga ne treba zanemarivati u "vrućem", ali u suštini nevažnom sporu, tipa koliko je ljudi bilo na komemoraciji. 

Garantovano, svedočanstvu pomanjkanja empatije! Dok je kvalifikovanje komemoracije kao "debakla", ranijih "šatro -žrtava", ignorisanje onog što kaže sama Dijana Hrka kao "žrtva manipulacije", svedočanstvo potpunog odsustva i malo saosećanja. I "debelog" prisustva nepristojnosti, i arogancije ...