Dobar izgovor, para vredi...

Uvek a pogotovu u vreme „povratka korenima“, često čujemo: „Hvala Bogu!“ ili „Bogu hvala!“. U drukčijoj situaciji: „Šta ćeš, Božja volja!“, odnosno „Bog je tako hteo!“. U trećoj: „Bog mu je dao!“. I priča je završena, rečeno je sve što može da se kaže. Nekada i jeste, a nekada je završena samo za onog ko to kaže. Za one oko njega ili neke od njih, trebala bi tek da počne...

Pogledajmo „taze primer“, dugotrajno stajanje voza za Bar u Valjevskoj Loznici, zbog saobraćajne nesreće na pružnom prelazu. Izveštaji govore o osam do jedanaest sati, a nadležna ministarka Mihailović, izjutra na Badnji dan, lepo reče da nije trebalo biti duže od jednog sata! Za toliko vremena se obezbeđuje alternativni, autobuski prevoz, do Valjeva. Posle toga, nastavlja se vozom... Reče i da će biti odgovornosti odgovornih. Naravno, ali kakve? Ministarka je jasna: vršioci dužnosti direktora u Železnici, njih trojica, možda neće biti izabrani za direktore, konkurs je u toku... Ali nešto nam je poznato i ko su kandidati, i ko su oni koji će odlučivati koga izabrati. („Ko su“, znači „odakle su“. A ovo drugo -iz koje stranke...). A poznato je i da neće biti neobično ako se potegne Gospod Bog, i njegova volja bude objašnjenje za ljudski propust. Zapravo ne „ljudski“, ljudi ili čovečanstvo s tim nemaju ništa, nego tačno određenih ljudi!

Ni najmanje nije u redu sve što je uobičajeno, pa ni svako pominjanje Boga smatrati pobožnošću odnosno slavljenjem Boga! Kao i uvek kad se radi o oceni ljudskih postupaka, pažnju ne treba obraćati samo da li su voljni ili nevoljni, slobodni ili iznuđeni. (U drugom slučaju odgovornosti za njih nema, ili je umanjena). Važno je i iz kakvih su motiva, šta se njima želi! A pravi motiv nekada nije onaj koji se „vidi“, pogotovu koji onaj o kome se radi, sam ističe. Pravog ne mora ni biti svestan, može se čak iskreno iznenaditi ako se sa njim upozna. Često se može i naljutiti, na onog ko mu pomaže oko upoznavanja!

Tako je i u slučaju kojim se bavimo. Sasvim je u redu da vernik zahvaljuje Bogu za pozitivan ishod koji je izgledao malo verovatan, ili baš neverovatan. Pod uslovom da on ili neko njegov nije bio dužan da ga obezbedi, jer je mogao da ga obezbedi. I samim tim kriv ako pozitivnog ishoda nije bilo! Ovako, teren je pripremljen za ono drugo: „Božja volja!“. Mnogo često prisutno, i kad se radi o neželjenom ili negativnom ishodu koji uopšte nije bio verovatan, a pogotovu nije bio izvestan. I koji je bio u nadležnosti volje nekog, tog i tog čoveka. Onog koji izgovara ovu ritualnu frazu, ili nekog njemu bliskog! Lepo je u svoje vreme rekao Oliver Kromvel: da ste izgubili bitku, možda bi to bilo jer je tako Bog hteo. A možda što vam barut nije bio suv... Mada sam vam govorio pre bitke: „Molite se Bogu, i neka vam barut bude suv!“ A pošto ste je dobili, zahvalite Bogu za njegov udeo. Ali ne zaboravite ni svoj, i moj! Kromvela su slušali, i imali uspeha. A mi? Uzaludno, po ko zna koji put, upozorava umni Ljubomir Simović: čoveka koji je 2007. rekao kako ne bi imao ništa protiv da Srbija bude jedna od ruskih gubernija (na šta su Rusi ostali hladni), birači su 2012. izabrali za predsednika Srbije. Birači, ne Bog! Da i dalje štiti teritorijalni integritet Srbije...

Verujući bi trebalo da znaju (a ako znaju, što nije principijelna teškoća), ono: „Ne uzimaj ime Gospoda Boga tvojega, uzalud!“. Ili da Boga ne treba moliti za sve i svašta. U ovom i slučajevima sličnim ovom (kojih je mnogo zbog čega ovo i pišemo), da Bog nije za sve „nadležan“. Nešto i nikako malo, ostavio je čoveku, svojoj „slici i prilici“. Ostavio mu je vlastitu volju, makar bila i ograničena! Ali je u nizu slučajeva, kakav je i ovaj sa vozom, sasvim dovoljna. Da nije tako, uostalom, ne bi bilo ni moralnog a kamoli pravnog suđenja!