"Mahni i ti rukama, mahni!"

Posle Drugog svetskog rata, bilo je i dosta propitivanja onog što je do rata bilo neupitno. U toj je klimi veliki nemački i svetski intelektualac jevrejskog porekla Teodor Adorno, izazvao živu pažnju izjavom: "Posle Aušvica, varvarski je pisati poeziju!". Uz razumljivo drukčije ocene i nerazumevanje i pogrešno razumevanje karakteristično za kratke izjave, isticano je postojanje niza ranijih pojava, posle kojih se moglo reći isto. A pisanje poezije je nastavljeno, kao i danas. Posle svih stvarnih i navodnih "ratnih zločina", i "genocida".

Još jedna pogrešna ocena, intelektualaca "udaljenih od života"? Neće biti! Naravno da je video "nastavljanje", a nije izbegao da demantuje sebe zbog sujete. Rečeno nije ni objašnjavao ili pojačavao, znajući da valjana ocena jednog istorijskog perioda, ne staje u jednu rečenicu. A to što je rekao i nije ocena, nego apel svima, a ne samo pesnicima, da razmisle u kakvom svetu žive. I imaju li moralno pravo da žive kako se živelo ranije, pošto je "idiotska misao da život posle Drugog svetskog rata, može teći normalno". Makar se bavili i visoko cenjenom poezijom, ili sličnim! Kao da se Aušvic ne može "ponoviti", i da se ne ponavlja samo "u manjim dimenzijama". I što je još gore, što povremeno ritualno podsećanje na prošli, stoji umesto praktičnog nepodnošenja tog i drugog manje opasnog. Ali i dalje opasnog, i uz to ne nužnog za podnošenje!

"Varvarski" (uz izvinjenje ljudima iz određenog doba koji se ovako uglavnom nisu ponašali!), nije "pisati poeziju". Varvarski je nešto drugo: "samo pisati poeziju!". I zbog njenog značaja imati "mirnu savest", ne osećati makar stid zbog onog što se radi oko njih. Kao Adorno koga se javno stideo što je za razliku od šest miliona sunarodnika, ostao živ! Kao dovoljno poznat i priznat, mogao je da emigrira... A stvarno je "ljudski", činiti više i aktivnije. Još je Aristotel rekao da zločince treba mrzeti beskrajno, a nepravdu podnositi već je nepravdu nanositi...

Uostalom, šta se to umesto onog što sleduje čoveku kao "životinji koja govori i živi u državi", i čini a nije "pisanje poezije", a po važnosti bilo bi s tim uporedivo? Opravdavalo podjednak interes (ako je uopšte podjednak!), za gledanje sportskih prenosa i izveštaja: o krađi izbora, dva trovanja radnika u istoj firmi za dva dana...! Do skora teško i zamisliti: da žena dođe u porodilište sa stomakom, a iz njega izađe bez stomaka i bebe! Sve zbog činjenja i nečinjenja, nikako nekog nepoznatog... Možda čak i uz užasavajuće i zaista "varvarsko" opravdavanje i sebe i njega: "Ko radi, taj i greši!".