Mišu mačka određuje šta se ne sme...

Sve ređi stariji koji u "brozomornim vremenima" nisu bili ni deca ni maloletni, neprekidno pričaju kako se „nije smelo“ ovo i ono, recimo   ispovedati srpstvo i pravoslavlje. Zbog čega, naravno, nisu smeli ni oni! Pa sad to obilato nadoknađuju "srbovanjem" u kafani, i venčavajući se u crkvi u prisustvu svoje odrasle dece, pošto su se prethodno, čak i ponovno, krstili. (Ako ih neko podseti kako stari a pripadnici katoličanstva i islama tako ne pričaju, kažu da je njima to bilo "dozvoljeno"). 

Zanemarivši inače nezanemarljivo: da se mnogi ne sećaju da li se smelo ili nije pošto su to "samo" praktikovali,  pažnju valja obratiti na vapijuću protivrečnost. Svi oni, javno, i te kako slave "postradale za veru!2. Takozvane mučenike, i velikomučenike, neki su im i slavski sveci. Prihvatajući zvanično: slave ih što su vredni slavljenja, svojim "postradanjem". (Mada je mnogoslavljeni sveti Đorđe, protivno zvaničnom "velikomučenik", ali shodno ikonama, slavljen zbog ubijanja aždaje). Nezvanično i prećutno, izgleda da su slavljeni što su, lično postradavši stradanja oslobodili druge i kasnije. Uključujući ove, koji ih slave! Kao što je i Isus, svojim žrtvovanjem, stradanja oslobodio čovečanstvo... 

A kakvi su to oni, verujući u Boga koji sve vidi, sve nagrađuje ili kažnjava, a „nisu smeli“ zbog lokalnih partijskih komiteta, njihovih sekretara, običnih članova koji bi ih mogli prijaviti? Do čega im je bilo stalo: do milosti Božje ili milosti komiteta, kasnije opštinskog Koordinacionog odbora Socijalističkog saveza za kadrove? Tako da „Nije se smelo!“, znači: nije bilo preporučeno sa "nadležnog mesta". Za one koji su se nadali uspehu više po "moralno-političkoj odgovornosti", nego po stručnosti i rezultatima rada...

Takvih starijih, svakim danom je sve manje. Ali mlađih od njih, koji praveći (više nogama nego glavom) bilans minulog društvenog sistema, istom u minus upisuju i ovo ("Od viška glava ne boli!"), ima dovoljno. Zbog toga ovo i nije na račun pokojnih, i retkih još živih. Više je na račun tih mlađih, koji nastavljaju i sa uhodanim i neshvatljivim, a mnogo gorim i trajnijim od pravljenja pogrešnog ili nepotpunog bilansa o jednom istorijskom periodu. Pričanjem o nama, kao "herojskom narodu".  

Kao da  zahvaljivanje mladima na "ohrabrivanju", ne znači priznanje straha? Zna se od čega, od onog što se "ne sme!2. Zato ovo treba maksimalno retko reći, ako nam karakter ne dozvoljava da kažemo: nikad. Kao svojevremeno Mirabo: "Nemoguće? Ne pominjite mi tog imbecila, od reči!".