Papir odavno trpi sve, sad je red i na "elektroniku"

Protesti zbog toga što se "na mrežama piše svašta", izraz su naivnosti i zaborava kako se "pisalo svašta" i pre njih. A delom i kod nekih, nečeg ozbiljnijeg. "Čitajte samo šta o meni pišu!", kad obrišete "samo", poziv je da čitate. I šta ja pišem, a ne samo ko sve i šta sve piše o meni! Što možda ne biste činili jer imate pametnija posla, a ni ja nisam jedini koji piše i o kome se piše...

Dobre strane komuniciranja preko računara nisu sporne, osobito kad su dvosmerne i strane se znaju. Svaka zna kome šalje poruku, i želi  odgovor. Otprilike takav i takav, zavisno od primaoca i svoje poruke. Vodi računa o drugoj strani, ako je i ne uvažava, čak vređa, komunikacija se tiče samo njih! Tako nije sa nepotpisanim "reagovanjem", na potpisan napis (poruku) upućen svima koji ga pročitaju. A pogotovu sa nepotpisanim napisom, "tvitom" ili kako se sve zove, ili potpisanim bez mogućnosti provere. Potpis, prisutan u komunikaciji preko klasične štampe i nekih vidova "elektronske", obavezuje. Nenamerni, a osobito namerni i krupni propusti i "niski udarci", biće vraćeni! Neke će pročitati i oni kojima nisu namenjeni. Dobri uvidi i "čisti udarci" prve strane, lako će ostati nepoznati. Više se pamti ono "svežije!".

Te obaveznosti, što znači i neke pripreme i provere, nema kod nepotpisane elektronske komunikacije. Tim pre što je i manje trajna! Tačno je da papir trpi sve, ali pritom se podrazumeva, i da čuva sve! Mnogo šta čitalac ostavi ne samo da pročita kasnije, nego i da pročita pažljivije i detaljnije.

Nekoga ili nekada nešto "današnje" podseti na "nekadašnje", pa drugo potraži i pročita u svetlu današnjih prilika i saznanja. Kompleta novina ima, kao i onih kojima je posao da ih prelistavaju i vade "pikanterije". Na primer, šta su neki pisali u "pismima čitalaca" tada i tada, a šta pišu sada? Kako se time baviti, u slučaju reagovanja na napise u elektronskom mediju? Ko i da reaguje, na toliko "reakcija"? Usto jednakih, bar time što je svaka kratka?

Protest je oblik marketinga, za javnu ličnost, osobito političara, najgore je kad se o njemu ne govori i ne piše. Ukoliko mu zaista smeta nečije pisanje, ko ga tera da čita? Pre "elektronike", ko je hteo mogao je da sazna nečiju adresu, pa ga u nepotpisanom pismu naruži na pasja kola! A ovaj, čim vidi o čemu se radi, da ga dalje ne čita nego pocepa. Zid, taraba, bandera..., bili su još nezgodniji, nisu se mogli pocepati... "Elektronika" je zamenila pismo, a neki bi hteli da zameni i nekadašnje sprečavanje "neistinitog i zlonamernog prikazivanja" ovog i onog. Normalno, oni ili neko njihov, određivali bi šta je takvo...

Tu je i druga strana, koju i ovde treba imati u vidu. Ne radi se samo o nečijem nevaspitanju, nekulturi, zlovolji..., nego i njegovom protestu! Ili samo "prisustvu", obaveštenosti, posedovanju stava... Ako se "drugoj strani" to ili samo "način" (ređi slučaj!) ne dopada, opet je najbolje da ne čita. Ili ne reaguje, radi svoje, "Pas laje, a karavan prolazi!". Protestom čini upravo ono što onaj čiji je, želi. Skreće pažnju na njega, omogućuje da se "čuje i njegov glas".