Gde su nestali tragovi od sanki?

Iako nije posmatrana sa značajne vremenske distance, ipak je primetna pomalo tužna činjenica da po "sokacima i stazama starim" više nisu vidljive dobro poznate dve paralelne linije, i dobro utaban klizav sneg koji svedoči da su na tom mestu izvesno letele sanke sa par razdraganih mališana na sebi. Gde su nestali ti znaci? Ili bolje pitanje – gde su nestala deca sa snega?

Nekada su deca, bilo da je škola u toku, bilo da su u njoj dobri ili loši, bilo da su zdravi ili "bolešljivi", svakako jedva čekala prvi sneg. Svako je na tom snegu sebi mogao da nađe zabavu – praveći sneška belića, sankajući se, grudvajući ili pak praviti igloe ili makar samo bezrazložno i bez preterano mnogo smisla skakati i valjati se po njemu. Čak, roditelji su mališanima pravili zazubice govoreći im o rutama po kojima su se oni sankali "u svoje vreme", a koje su sada prometne saobraćajnice.

Znoj i mokra odeća, uvek su činili ove igrarije "opasnim", ali čini se kao da se nije razmišljalo o tome šta takve aktivnosti potspešuju. Kreativnost, druženje, smeh i radost mališana, ipak predstavljaju nezamenljivi dobitak koji ovakva vrsta igre donosi njihovim razvoju. Tokom cele godine, plastelinima  i glinom, na časovima ili kod kuće, radi se na razvoju kreativnosti. Zimi, kada vam ne trebaju plastelin i glina da biste kod dece postigli željeni efekat, kada se napolju nalaze smetovi "materijala za kreativan rad", nastupaju donekle oopravdane brige roditelja. Donekle opravdane? Čini se da što smo kao civilizacija razvijeniji i da što se više različitih nepromočivih cipela, skafandera, kapa, rukavica i ostale zimske opreme pojavljuje, to su veće brige roditelja da im se dete ne prehladi. Kao da su te ledene čeljusti zime u decenijama pre nas, kada su nošene obične vunene čarape i rukavice, pričinjavale mnogo manji problem zabrinutim roditeljima. Umesto da te veće mere zaštite upotrebimo u svoju korist i, naprotiv, time omogućimo još više vremena deci da se igraju na snegu, mi to vreme svodimo na minimum ili ga čak potuno ukidamo.

Da li je samo hladnoća problem ili tu postoji još nešto, možda kao veća prepreka zdravom odrastanju? Preokupirani poslom, koji vremenom uključuje sve veći broj sati i količinu energije, roditelji možda više ne vode računa o pravim potrebama dece i ne umeju da uživaju u čarolijama koje svako godišnje doba, pa tako i zima, pruža.

Da li treba da budemo žrtve savremenog načina života i zatočenici virtuelne realnosti. Na prvi mah, pomislili ste da je to prosto neizbežno; pitate se da li je uopšte moguće izbeći ga i čudite šta ja to "trućam", je l da? Hajde, zapitajte se još jednom. Da li može biti dobro za dete da mu jedina aktivnost budu zurenje u televizor i vođenje paralelnog života u nekoj od igrica na tabletu? Da li za svakog od nas može biti zdravije da sedimo zagledani u sijaličice koje svojim rasporedom stvaraju privid slike? Da li nas to može odmoriti više od šetnje, razgovora, igranja sa decom u snegu, sankanja, grudvanja… Sneg na slici i sneg u ruci, velika razlika.

Jeste teško, to smo već stotinama i hiljadama puta konstatovali, ali šta smo po tom pitanju učinili? Šta smo uradili da nam bude bolje? Od kukanja, sigurno to bolje neće samo doći, a ni od očekivanja da neko drugi uradi nešto za nas. Na mestu gde nema velikih stvari da nas čine srećnima, naučimo da ono što imamo pretočimo u sreću. Ko kaže da sreća ne pada i sa neba? Neka to sad bude sneg, kao simbol svega što imamo, što nam može pričiniti zadovoljstvo, ništa ne košta, a mi ga ignorišemo. Napravimo sebi sreću jedni od drugih, pronađimo je u ljudima, prijateljstvu, druženju, ljubavi, prirodi. Ne dozovolimo da nam računari zamene život, jer svet u ruci nije svet.

Zato, vi koji ste do ovde došli i niste odustali od čitanja kad ste prepoznali neke svoje loše navike nakon što ste pročitali ovaj tekst, završavajte obaveze, oblačite se, dete za ruku (ili nekog pod ruku) i pravac u šetnju, jer snega uvek ima, samo treba da ga uočimo!