Koliko košta duša, Đavole?

U vremenu u kojem živimo, mnogi kažu da se sve meri novcem i sve je na prodaju! Svakodnevo se čuje – od nečega mora da se živi! Nešto ili neko zavređuje pažnju drugih samo u meri koliko, sa tim nečim ili nekim, može da se "obrne". Na tržištu sve je postalo "roba". I ljudi su postali roba. I duša se prodaje u današnjem vremenu! Ali smo, u prvom redu, valjda ljudi, pa sve ostalo! Pa, jesmo li ostali ljudi ili smo postali samo roba? Ili to zavisi od nečega ili nekoga?

Lagano počinje da biva društveno prihvatljivo, a neki kažu i društveno opravdano (???) da ljudi sve više zastranjuju i postaju samo roba. Na tom neslavnom putu, mnogi su agresivno izloženi iskušenju "prodaje duše đavolu" ili sklapanju faustovskog ugovora. U takvim okolnostima, kod onih izloženih tom iskušenju, otvara se sijaset pitanja kao što su: (1) Zašto bi neko prodao dušu? (2) Da li je prodati na sitno, malo po malo? (3) Da li je prodati na vremenski neograničen period (dugoročno) ili na određeno vreme, privremeno (kratkoročno)? (4) Da li je prodati za i zbog sebe ili zbog drugih? (5) Da li dušu prodati za materijalno ili telesno i koliko zapravo košta duša?(6) Da li se isplati odugovlačiti sa prodajom i cenkati se za dušu? (7) Da li je cena svake duše ista? I još mnoga...

U Srbiji su svaki novi politički izbori, na bilo kojem nivou, postali aukcije duša, čiji je domaćin i glavni organizator sam Đavo, koji obećava ili daje glasačima (ne biračima, oni su nešto drugo), sve što požele (boksove cigareta, specijalne pakete, belu tehniku, traktore, radna mesta...), a oduzima ono što oni, ako su prvenstveno ljudi, najvše vole – decu/mlade, koji beže glavom bez obzira iz takvog zlatnog doba. Svet u koji "ranjive žrtve" Đavo besplatno uvodi, pun je izopačenosti, manipulacije, nasilništva, laži i obmane, kratko rečeno svet čistog zla, ali im istovremeno zabranjuje da iz njega izađu.

Razrađenom mašinerijom, lokalni Đavo "pravi ranjive žrtve" i sve ih vešto odvlači u svoje odaje koje su predvorje pakla, i u kojima "sve imaš", a ništa nije tvoje, posebno ono za šta si prodao dušu. Ni obećana plata, ni radno mesto, ni funkcionersko/direktorsko mesto (V.D.), ni ljubavnica koja ide uz njega, ni dobijeni traktor (on mora u Čacilend)... A "ranjive žrtve", "uspele u životu", robovski srećne, samoobmanjuju sebe da je obećana ili već dobijena "cena prodate duše" – njihovo "vlasništvo!". I u tom uverenju ostaju sve do nekog prevremenog, vandrednog, "otrežnjenja" ili do novih izbora! A onda ispočetka, ’ajmo Jovo nanovo!

Lokalni Đavo, svim dosadašnjim našim podelama, koje je uspešno napravio i vešto ih održava, pridodao je još jednu. Podelu na ljude sa dušom i ljude bez nje. Opadajući kvalitet ljudi, Đavo ne prestaje da odmerava stalnim iskušenjem sklapanja pakta sa njim. Đavolova "stranka" napadno dolazi i odlazi bez prepoznatljivih rogova! Na tom putu ka "moći – bogatstvu – zadovoljstvu", "ranjive žrtve" umesto Mefista vide "vragolana anđeoskog lica", kojem dobrovoljno plaćaju sopstvenom dušom. Konkurencija među "ranjivim žrtvama" postaje sve žešća, pa cena prodaje duše počinje da leti ka nebu. Želite li da postanete Đavolov podanik i kako mislite da živite bez duše?    

U zatrovanoj stvarnosti, a uz pomoć režimskih medija stvorenim prividom normalnosti, opravdano je pitati da li je "ranjivim žrtvama" i opštoj javnosti korisno, uporno ponavljati da su se spasili oni koji su zakasnili na Titanik! Kakve su to "ponude" Đavolove "stranke" koje "ranjive žrtve" ne mogu ili ne smeju da odbiju pa, prodajući dušu Đavolu, promene i slobodu koje donosi mladost našeg Grada i države, menjaju za čitavu večnost u paklu?

I dok donose odluke o svim Đavolovim "ponudama", kako aktuelnim, tako i budućim, ohrabrujem ih da slušajući Partibrejkerse – "Biti isti, poseban, biti slobodan, biti samo svoj..." – odluče da ne robuju ni strahu, ni Đavolu!

Autor: dr Slobodan Ilić