"Umesto države – motorka, umesto institucija – gola volja za preživljavanjem"

Stanovnici opštine Osečina već peti dan vode bitku za osnovnu egzistenciju. Bez struje, vode i telefonskog signala, prepušteni su sami sebi i surovoj zimi.

Redakciji Kolubarske.rs obratila se Biljana, žiteljka Osečine, potresnim pismom u ime onih čiji se glas, u tišini zavejanih sela, ne čuje.

Prenosimo njeno obraćanje u celosti.

Ovo pismo pišem u ime onih čiji se glas slabo čuje, u ime ljudi koji su ostavljeni na milost i nemilost zime, snega i tišine – tišine bez struje, bez vode, bez signala, bez pomoći.

Na području opštine Osečina, kao i u mnogim selima širom Srbije, meštani su već peti dan bez električne energije i vode. Potpuno su prepušteni sami sebi. Snalaze se kako znaju i umeju, jer druge nemaju.

Stanovništvo je uglavnom staro, nemoćno, bolesno. Ljudi koji su ceo život radili, stvarali i ostali na svojoj dedovini. Ima i porodica sa malom decom, dece koja dane i noći provode u hladnim kućama, pod svećama, bez osnovnih uslova za život. U 21. veku – a žive kao da je početak 20.

Putevi su neprohodni. Telefonskog signala nema. Hitna pomoć, ako je i pozvana, često ne može da dođe. Meštani dane provode u šumi, sami krčeći drveće i bandere koje su pale pod težinom snega. Umesto države – motorka. Umesto institucija – gola ljudska volja da se preživi.

Božić i Badnje veče dočekani su u mraku. Bez svetla, bez topline, bez osnovne sigurnosti. Dok su se drugde palile sveće iz vere i tradicije, ovde su se palile jer drugog izbora nije bilo.

Gde je empatija za seljaka? Gde je odgovornost?

Zašto se ljudi sa sela pominju samo pred izbore, a zaboravljaju kada im je pomoć najpotrebnija?

Ko će odgovarati za uništene električne uređaje, za hranu koja se pokvarila u zamrzivačima, za štetu koja je nastala? Ko će odgovarati ako se nečije zdravstveno stanje pogorša, ako neko ostane bez pomoći u presudnom trenutku?

Ovo nije političko pitanje. Ovo je pitanje ljudskosti.

Ljudi ne traže privilegije. Traže osnovno pravo na dostojanstven život – struju, vodu, prohodne puteve i osećaj da nisu zaboravljeni.

Ako država postoji samo na papiru, a ne u ovakvim trenucima, onda se s pravom pitamo: kome smo prepušteni?

Očekujemo hitnu reakciju, jasne odgovore i odgovornost onih koji su zatajili. Jer ćutanje institucija boli jednako kao i hladnoća u kućama bez struje.

U ime ljudi koji su ostali, u ime sela koje ne sme biti zaboravljeno.