Marija Ivanović - prva Ubljanka doktor građevine

8. januar 2024. 07:58

Pisac Aleksandar Tišma svojevremeno je primetio kako se svakome događa, više ili manje, upravo ono što mu i priliči po sklonostima i moćima. Mariji Ivanović "dogodilo" se da u svojoj 33. godini postane prva žena doktor građevinskih nauka u ubskoj opštini. Ova akademska titula po svemu joj priliči i kruna je predanog rada, truda i učenja, upornosti, istrajnosti i entuzijazma.

Marija Ivanović (devojačko Petrović, 1990) u rodnom Ubu je završila Osnovnu školu "Milan Munjas" i Gimnaziju "Branislav Petronijević". Uvek je volela matematiku i, kako ističe, znala je da će se baviti tehničkim naukama. U zgradu Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu ušla je 2009. godine kao brucoš. Sa prosekom 10, kao jedan od najboljih studenata u generaciji na Katedri za upravljanje projektima, za vreme master studija angažovana je u nastavi i tada počinje njena profesionalna karijera.

Prvo je bila demonstrator saradnik, a od 2015. do 2022. asistent. Paralelno radi i u privredi kao stalni konsultant na velikim infrastrukturnim projektima, nastavlja usavršavanje na matičnom fakultetu, udaje se za svoju srednjoškolsku ljubav Aleksandra, sa kojim je pre tri i po godine dobila ćerku Emiliju.

Prošle godine je sa najvišom ocenom doktorirala pod mentorstvom prof. dr Zorana Stojadinovića na temu "Model za detekciju i analizu uzroka kašnjenja na projektima baziran na podacima izdvojenim iz nestrukturiranih izvora" i unapređena u zvanje docenta.

Odbrana doktorske disertacije na Građevinskom fakultetu

"Za potrebe doktorata, bavila sam se istraživanjem četiri godine, a rad pisala godinu dana. Napravila sam model koji će isključivo na bazi bilo kakvih tekstualnih, naročito nestrukturiranih izvora, biti u stanju da izvuče i detektuje uzroke kašnjenja na nekom projektu, rangira ih, dodeli težinske koeficijente, izvrši adekvatnu analizu. Jedan građevinski projekat proizvede između 10.000 i 15.000 različitih dokumenata i ko želi da stekne korisno znanje kako bi ga primenio na budućem projektu treba da pročita svu tu dokumentaciju. Ako ovo isključivo posmatramo kao ljudski i manuelni rad, to je potpuno neodrživ proces. Može da se uradi na jednom projektu, ne može na 150. Kroz moj doktorat napravila sam model koji to radi automatski. Klikom na jedno dugme dobije se retrospektiva događaja na svakom projektu sa aspekta prekoračenja roka. Tema mog doktorata je vrlo popularna, naročito sa razvojem veštačke inteligencije, mašinskog učenja i Chat GPT-ija. Tokom rada na disertaciji, sve vreme sam imala podršku kolege sa katedre, saradnika docenta Đorđa Nedeljkovića", objašnjava inteligentna i vredna dr Ivanović, dodajući da njena disertacija ima značajnu primenu u privredi.

Na Građevinskom fakultetu predaje nekoliko predmeta, a uža specijalnost su joj planiranje i praćenje realizacije projekta. Bavi se i analizom odštetnih zahteva, međunarodnim ugovorima i veštačenjem na projektima.

Za svoje mlade godine, perspektivna Marija Ivanović je mnogo postigla. Iza svega toga stoji jaka i stabilna ličnost ove Ubljanke, koja pleni svojom energijom, vedrinom, elanom i srdačnošću, ali ne krije da je put koji je odabrala bio pun izazova i zahtevao stalni i naporni rad, trud i zalaganje. Na pitanje kako pronalazi motivaciju, odgovara da su doktorske studije, koje je okončala sa ocenom deset, bile logičan sled njenog razvoja, okruženja u kome je rasla i formirala se, kao i vrednosnog sistema.

Radne navike je stekla od malena, uz pomoć roditelja i kroz bavljenje sportom u Atletskom klubu "Ub". Pored dobrih ocena u školi, kolekcionirala je i sportske medalje. Bila je veoma uspešna u disciplinama trčanje na 400 metara i štafeta 4×400 metara i još kao juniorka, postala je seniorska reprezentativka Srbije. Kontinuirano, od 2005. do 2009. nastupala je za reprezentaciju, a četiri puta uzastopno bila je seniorski prvak države - prvi put sa 16 godina. Sportom je prestala da se bavi kako bi se posvetila fakultetu.

"Moji roditelji, otac Zoran i majka Snežana, koja je nažlost preminula pre deset godina, usadili su mi radne navike i naučili da budem odgovorna. Zahvaljujem se i svojim nekadašnjim trenerima Zlatomiru Maksimoviću i Dejanu Petroviću, koji su bili i ostali deo moje porodice. Oni su sve nas u Atletskom klubu podsticali da imamo ne samo dobre rezultate u sportu, već i da vredno učimo u školi, budemo dobri drugari i ljudi. Mom uspehu na akademskom planu doprineo je i moj gimnazijski profesor matematike i razredni starešina Sava Sarić i svi drugi profesori, potom suprug, sa kojim sam od svoje 16. godine i njegova porodica. Imajući u vidu sve te pozitivne okolnosti u kojima sam odgojena, razvijala se i rasla, uz naravno ono najvažnije, da sam studirala ono što volim i tome se maksimalno posvetila, za mene je potpuno očekivano to što sam doktorirala. To je bio jedini logičan ishod".

Upravo zbog rečenog, mlada i talentovana naučnica svoja postignuća i uspehe ne posmatra kroz prizmu ličnog zadovoljstva, već kako kaže "stalno vrši razmenu" sa onima koji su joj bili podrška i vetar u leđa: porodicom, rodbinom, nekadašnjim profesorima i trenerima, prijateljima, komšijama.

"Kad su moje kolege branile doktorsku disertaciju, uglavnom su prisustvovali samo članovi najuže porodice. Kod mene je bio vašar. Nikada masovnija odbrana doktorske disertacije nije bila na Građevinskom fakultetu. I meni je bilo puno srce. Kad vidim da ljudi prema meni imaju takav odnos, ja kažem da sam uspela i imam volje za sve. Proces izrade moje disertacije išao je ruku pod ruku sa gajenjem deteta, porodičnim obavezama i svakodnevnim putovanjima od Uba do Beograda i nazad, ali nisam dozvolila da trpe oni koje volim. Važno je da čovek želi da uspe sebe radi, ali ne tako da samo on bude zadovoljan, već da stvori jedno zdravo okruženje gde je svima lepo zbog njegovog uspeha. Tu je neophodno ostvariti balans", savetuje iz ličnog primera naša sagovornica, koja sa elegantnom lakoćom pronosi radost svoje ljudskosti.

Uprkos trendu odlaska iz zemlje, docent dr Marija Ivanović namerava da ostane u Srbiji, naglašavajući da se nikada neće odseliti ni u Beograd zbog posla. Obožava svoj rodni grad i smatra da je Ub lepo mesto za život. Otkriva i da je izuzetno posvećena porodici, da je ponosna na svoju mlađu sestru Milicu, koja je šesta godina Medicinskog fakulteta "sa prosekom preko devet", da mnogo voli da kuva i gaji cveće. Premda je to nikada nije bilo najvažnije, srećna je što se "upisala" kao prva Ubljanka sa diplomom doktora građevinskih nauka.