Učitavam tekst...
Učitavam tekst...
Valjevska sela suočavaju se sa ozbiljnim problemom nedostatka vode za piće. Zbog toga je proglašavana vanredna situacija na području 30 naseljenih mesta – sela: Stubo, Paklje, Bogatić, Lelić, Sušica, Donje Leskovice, Gornje Leskovice, Prijezdić, Bačevci, Gornja Grabovica, Brankovina, Donja Bukovica, Gornja Bukovica, Kotešica, Rabas, Oglađenovac, Sandalj, Degurić, Klinci, Žabari, Pričević, Beomužević, Klanica, Babina Luka, Kozličić, Gola Glava, Jovanja, Balinović, Sitarice i Zarube.
I dok građani čekaju cisterne i apeluju da se voda racionalno troši, nedaleko od njih nalazi se akumulacija "Stubo–Rovni", objekat koji je decenijama predstavljan kao jedan od ključnih sistema za obezbeđivanje vodosnabdevanja Valjeva i okolnih područja.
Upravo zato situacija u kojoj sela u neposrednoj blizini akumulacije nemaju dovoljno vode za piće predstavlja više od običnog komunalnog problema. Ona otvara pitanje funkcionisanja čitavog sistema i, pre svega, pitanje njegove buduće namene.
Jer, ako se građanima godinama govori da je akumulacija strateški objekat za vodosnabdevanje, logično je pitati: Kako je moguće da ljudi koji žive u njenom slivu ostaju bez vode?
A danas se mora postaviti i još jedno, mnogo ozbiljnije pitanje: Da li će "Stubo–Rovni" ostati sistem za vodosnabdevanje građana ili će se njeni vodni resursi jednog dana koristiti i za potrebe rudarske eksploatacije?
Sumnje i zabrinutost javnosti dodatno su pojačane nakon odluke Skupštine grada Valjeva da ne usvoji zaključak kojim bi se od nadležnih državnih organa zatražila obustava novih geoloških istraživanja i eksploatacije mineralnih sirovina u slivu akumulacije "Stubo–Rovni".
Takva odluka sama po sebi zahteva objašnjenje. Građani imaju pravo da znaju zašto odbornici nisu želeli da podrže zahtev za dodatnu zaštitu sliva akumulacije.
Ako su u pitanju samo geološka istraživanja koja, kako se tvrdi, ne predstavljaju opasnost po vodne resurse, zašto onda nije podržan zahtev da se njihov uticaj detaljno preispita?
Ako nema opasnosti od buduće eksploatacije, zašto se nije podržala inicijativa da se sliv preventivno zaštiti?
I ako lokalna vlast smatra da rudarske aktivnosti nisu kompatibilne sa zaštitom izvorišta i akumulacije, zašto je odbila zaključak kojim bi od države upravo to zatražila?
Odbijanje takvog predloga ne mora automatski značiti da odbornici podržavaju rudarenje. Ali ono sasvim opravdano otvara prostor za pitanje šta je razlog njihovog stava i čije interese takva odluka štiti?
To pitanje nije politička provokacija. To je pitanje javnog interesa.
Posebno zato što se u javnosti već godinama govori o geološkim istraživanjima i mogućoj eksploataciji mineralnih sirovina na području valjevskih planina.
Medvednik i Jablanik nisu samo geografske tačke na karti. Njihove šume, izvori, potoci i podzemne vode deo su prirodnog sistema od kojeg zavisi kvalitet i količina vode u širem području.
Zbog toga svaka ozbiljna priča o rudarenju na ovom prostoru mora početi pitanjem: Šta će biti sa vodom?
Rudarski projekat ne podrazumeva samo otvaranje kopa. On podrazumeva izgradnju puteva, uklanjanje vegetacije i zemljišta, velike građevinske radove, korišćenje vode, stvaranje jalovišta i drugih oblika rudarskog otpada.
U zavisnosti od vrste rude i tehnologije prerade, postoji i rizik od dospevanja štetnih materija i metala u zemljište i vodotokove. Poseban problem predstavljaju rudarski otpad i jalovišta, čije posledice mogu biti dugotrajne.
Zato je posebno opasno kada se rudarski interesi posmatraju odvojeno od pitanja vodosnabdevanja.
Rudnik može da se zatvori. Kompanija može da ode. Koncesija može da istekne. Ali posledice po vodni sistem mogu ostati trajne.
Valjevske planine predstavljaju prirodni rezervoar vode. Šumski ekosistemi zadržavaju vodu, usporavaju oticanje i imaju ogromnu ulogu u očuvanju vodnog režima.
Otvaranje rudarskih projekata na takvom prostoru zato nije samo pitanje rudarstva. To je pitanje budućnosti vodosnabdevanja, pitanje opstanka na ovom području.
Ako se na području sliva dozvole istraživanja, a potom i eksploatacija mineralnih sirovina, postavlja se pitanje da li će se dugoročni interes građana žrtvovati zbog kratkoročnih ekonomskih interesa, ako ih uopšte i ima.
Još je ozbiljnije pitanje šta će se dogoditi ukoliko se jednog dana pokaže da je za potrebe rudarske industrije potrebna značajna količina vode?
Tada bi se moglo dogoditi da akumulacija koja je građena zbog građana postane deo sistema koji prvenstveno služi rudarstvu.
Da li je to scenario koji građani Valjeva žele? Ako nije – onda je sada vreme da se o tome govori. Ne kada budu izgrađeni rudnici. Ne kada budu izdate sve dozvole. Ne kada se pojavi prvi problem sa vodom. Već sada.
Posebno je bolno pitanje za ljude koji su zbog izgradnje akumulacije izgubili njive i imanja. Dali su svoju zemlju u ime javnog interesa i obećanja o sigurnijem vodosnabdevanju.
Danas, međutim, gledaju kako njihova sela ostaju bez osnovnog resursa. Zato oni imaju puno pravo da pitaju: Gde je voda zbog koje smo ostali bez zemlje?
I imaju pravo da pitaju još nešto: Da li je ta voda zaista namenjena ljudima ili se već razmišlja o tome kome bi mogla biti potrebna u budućnosti?
Zašto odbornici nisu podržali zaštitu? Ovo je možda najvažnije političko pitanje.
Odbornici koji su glasali protiv zaključka kojim bi se tražila zaštita sliva od novih geoloških istraživanja i eksploatacije mineralnih sirovina duguju građanima obrazloženje.
Ne političko objašnjenje. Ne fraze o razvoju. Ne obećanja o radnim mestima. Već konkretan odgovor: Zašto niste podržali zaštitu sliva akumulacije "Stubo–Rovni"?
Da li smatrate da rudarska istraživanja i eventualna eksploatacija ne predstavljaju rizik? Ako smatrate da ne predstavljaju – na osnovu kojih stručnih analiza? Ako smatrate da predstavljaju – zašto ste glasali protiv dodatne zaštite?
A ako postoji mogućnost da se na području sliva jednog dana otvori rudnik, da li ste spremni da građanima kažete ko bi imao korist, a ko bi snosio rizik?
To su pitanja na koja javnost očekuje odgovore.
Vlast se menja. Odbornici dolaze i odlaze. Vlade se menjaju. Kompanije menjaju vlasnike. Investitori dolaze i odlaze.
Ali prirodni resursi ostaju. Zato voda ne sme biti predmet dnevne politike. Voda nije obnovljiva u jednom političkom mandatu. Jednom ugroženo izvorište ne može se jednostavno zameniti drugim. Jednom zagađen vodotok ne može se vratiti u prvobitno stanje političkom odlukom.
Zbog toga bi princip predostrožnosti morao biti osnovni princip svake odluke koja se tiče sliva akumulacije "Stubo–Rovni".
Ako postoji i najmanja ozbiljna mogućnost da određena aktivnost ugrozi strateški vodni resurs, prvi korak mora biti zaštita vode, a tek onda razmatranje ekonomskog interesa.
Valjevu nisu potrebna obećanja da će rudnici doneti razvoj ako cena tog razvoja može biti ugrožavanje vode. Jer šta građanima vrede radna mesta ako izgube bezbedno vodosnabdevanje? Šta vrede prihodi ako se naruši prirodni sistem koji se stvarao hiljadama godina?
I šta vredi akumulacija "Stubo–Rovni" ako voda u njoj jednog dana bude potrebnija rudarskoj industriji nego ljudima koji žive u njenom slivu?
Zato je vreme da se prestane sa izbegavanjem ključnog pitanja.
STUBO–ROVNI MORA BITI ZA VODU ZA LJUDE.
Ako postoji plan da se voda koristi za druge namene, javnost mora da zna. Ako postoje planovi za rudarske projekte u slivu, građani moraju biti upoznati sa svim posledicama. Ako ne postoje – neka nadležni to jasno dokumentuju.
A odbornici koji su odbili zaštitu sliva treba da objasne zašto. Jer građani danas već imaju problem sa vodom. Ne treba dozvoliti da se sutra suočavaju i sa pitanjem: "Ko nam je uzeo vodu?"
A odgovor na to pitanje ne sme biti – oni koji su danas imali priliku da je zaštite, a nisu hteli.
Autor: diplomirani inženjer šumarstva,Dragić Tomić