Kako da verujemo državnim institucijama kada su rudnici u pitanju

Naučni radovi i rezultati analiza pokazali su da se na jalovištu starog rudnika Bobija, kao i u obližnjim potocima i rekama, nalaze otrovni teški metali. Poznato je da teški metali iz vode i zemljišta mogu dospeti u lanac ishrane – preko stoke, mleka, mesa, voća i povrća iz bašta lokalnog stanovništva. Još je opasnije što se oni ne razgrađuju, već se godinama akumuliraju u prirodi i ljudskom organizmu.

Upravo zbog toga podnete su prijave nadležnim inspekcijama, ali umesto reakcije i rešavanja problema, građani su dobili birokratski ping-pong.

Rudarska inspekcija tvrdi da je nadležna vodna inspekcija. Inspekcija za zaštitu životne sredine upućuje na vodnu inspekciju i opštinske inspekcije. Opštinske inspekcije odgovornost vraćaju na republički nivo. I konačno, posle dužeg vremena, oglašava se i vodna inspekcija, ali ne da preduzme mere, već da saopšti da nije nadležna i da predmet vraća rudarskoj i ekološkoj inspekciji. I tako se krug zatvara.

Dok institucije prebacuju odgovornost sa jednih na druge, ostaje otvoreno pitanje: ko je nadležan kada postoji sumnja da su ugroženi zdravlje ljudi, izvori vode, poljoprivredno zemljište i budućnost čitavog kraja?

Da li državne institucije zaista shvataju ozbiljnost problema? Da li razumeju da se ovde ne radi o papirologiji, već o mogućem ugrožavanju zdravlja stanovništva? Da li će neko konačno izaći na teren, utvrditi činjenice i preduzeti mere, ili će se nadležnosti zauvek vrteti u krug dok građani ostaju prepušteni sami sebi?

Ako niko nije nadležan da zaštiti ljude od mogućeg trovanja teškim metalima, onda građani imaju pravo da pitaju: čemu služe sve te inspekcije, službe i institucije koje finansiraju upravo oni čije zdravlje danas ostaje bez zaštite?

A najvažnije pitanje glasi: kako da građani imaju poverenja u državne institucije kada su rudnici u pitanju, ako institucije nisu u stanju da utvrde odgovornost i preduzmu mere povodom zagađenja na lokaciji starog, davno zatvorenog rudnika, kako onda da verujemo da će zaštititi ljude i prirodu kod novih i daleko većih rudarskih projekata? Ako se već sada, kada postoje naučni radovi, rezultati analiza i konkretna upozorenja, nadležni međusobno proglašavaju nenadležnim, šta bi se tek dogodilo u slučaju velikih i finansijski moćnih rudarskih projekata? Građani već mesecima ne mogu da dobiju odgovor ko je odgovoran za postojeće zagađenje, kako onda verovati da će sutra neko zaustaviti novo zagađenje?

Upravo zato slučaj Bobije nije samo lokalni problem, već test poverenja u institucije, a institucije taj test za sada ne polažu. Nadležni organi bi morali da znaju da se poverenje zaslužuje delima, odgovornošću i spremnošću da se zaštite ljudi i javni interes.

Sve odgovore, dopise i izjašnjenja institucija pažljivo ćemo sačuvati. Ne zato što verujemo u beskrajno prebacivanje odgovornosti, već zato što se nadamo da će doći vreme odgovornosti. Vreme kada će neko morati da objasni zašto su upozorenja ignorisana, zašto su građani ostavljeni bez zaštite i zašto je pitanje mogućeg zagađenja teškim metalima mesecima gurano od jedne do druge kancelarije.

Dokumenta ostaju. A sa njima i trag o tome ko je imao obavezu da reaguje, a nije reagovao. Ostaje trag o tome ko je znao za problem, a nije ga rešavao. I ostaje trag koji će jednog dana biti podsetnik da odgovornost ne zastareva samo zato što su institucije ćutale.

Dipl. inženjer šumarstva Aleksandar Manojlović, Ekološko-šumarska asocijacija – "EKOŠUM"