Učitavam tekst...
Učitavam tekst...
Požar koji je 2026. godine zahvatio Deliblatsku peščaru nije samo prirodna nepogoda. On je ozbiljno upozorenje i ogledalo sistema u kojem se šumama sve manje upravlja prema potrebama šume, a sve više prema potrebama administracije i politike.
Kada se dogodi velika elementarna nepogoda, tada se najbolje vidi koliko je sistem spreman, koliko je organizovan i koliko se u njemu uvažava čovek koji poznaje teren. Požar ne čeka dopise, saglasnosti, sastanke i odluke centrala. Vatra se širi za nekoliko minuta, a odluke se često donose satima.
Upravo zato šumarstvo ne može biti uređeno kao sistem u kojem se najvažnije odluke donose daleko od šume, dok se od ljudi na terenu očekuje da snose odgovornost za posledice.
Jedan od najvećih problema srpskog šumarstva jeste politizacija kadrovske politike.
Šuma nije politička organizacina ne zna ko je čiji član, kojoj stranci neko pripada niti ko je koga posja. Otavio. Šuma traži znanje, iskustvo, odgovornost i kontinuitet.
Rukovodeća mesta u šumarstvu moraju pripadati ljudima koji razumeju šumu, njenu biologiju, zaštitu, gazdovanje i rizike kojima je izložena. Kada se stručnost zameni političkom podobnošću, posledice se ne vide odmah. One se pojavljuju postepeno – kroz loše planiranje, zanemarivanje terena, neodržavanje infrastrukture, sporu reakciju i gubitak autoriteta struke.
A kada dođe požar, oluja, suša ili neka druga katastrofa, tada račun za takvu politiku plaća – šuma.
Drugi veliki problem je preterana centralizacija.
Šuma se nalazi na terenu, a ne u kancelariji. Ljudi koji svakodnevno obilaze šumske komplekse, poznaju puteve, odseke, protivpožarne proseke, izvore vode i rizične lokalitete moraju imati dovoljno ovlašćenja da reaguju odmah.
Ne može se očekivati efikasno upravljanje ako za svaku ozbiljniju odluku teren mora da čeka saglasnost viših instanci.
Centralizacija možda daje utisak kontrole, ali u kriznim situacijama često proizvodi upravo suprotno – sporost, neodlučnost i prebacivanje odgovornosti.
Požar u Deliblatskoj peščari zato treba posmatrati i kao pitanje organizacije sistema:
Koliko je odluka moglo da bude doneto odmah na terenu, a koliko ih je moralo da putuje kroz administrativnu hijerarhiju?
Najveća vrednost svakog šumarskog sistema nisu zgrade, kancelarije i direktorske funkcije. Najveća vrednost su ljudi koji poznaju teren.
Ako se šumaru oduzmu ovlašćenja, ako se inženjeru ne veruje i ako se lokalna procena stalno mora potvrđivati iz centrale, onda se gubi ono što je u šumarstvu najvažnije – brzina reakcije i odgovornost na terenu.
Ne može se tražiti puna odgovornost od čoveka kojem nisu data odgovarajuća prava da odlučuje.
Odgovornost i ovlašćenja moraju ići zajedno.
Politizacija i centralizacija nisu problem samo kada izbije požar. Njihove posledice mogu se videti mnogo ranije:
Kada se sve to godinama gomila, jedan veliki požar samo ogoli slabosti sistema.
Zato nije dovoljno posle katastrofe tražiti krivca. Potrebno je postaviti mnogo važnije pitanje:
Da li je sistem bio organizovan tako da katastrofu spreči ili da na nju reaguje na vreme?
Srpsko šumarstvo mora da shvati jednu jednostavnu činjenicu:
Šuma nije administrativna jedinica.
Granice uprava, direkcija i institucija za šumu ne znače ništa prirodi. Njeni problemi ne prate administrativne linije.
Požar ne pita kojoj upravi pripada odsek. Suša ne čeka odluku centrale. Bolesti i štetočine ne poštuju granice organizacionih jedinica.
Zato i upravljanje mora biti dovoljno fleksibilno da odgovori prirodi problema.
Potrebna je jaka centralna stručna koordinacija, ali ne i centralizacija svake odluke. Centrala treba da postavlja standarde, obezbeđuje sredstva, kontroliše zakonitost i koordinira sistem.
Ali odluke koje zahtevaju poznavanje terena moraju biti što bliže terenu.
Ako već govorimo o potrebi za promenama, onda se mora otvoriti i mnogo šire pitanje:
Da li je postojeća organizacija državnog šumarstva u Srbiji zaista najracionalnija i najefikasnija?
Ne treba se plašiti poređenja sa drugim evropskim zemljama. Naprotiv, potrebno je pogledati kako su neke od njih organizovale svoje državne šume i iz tih iskustava izvući ono što bi moglo biti korisno za Srbiju.
Posebno je zanimljiv austrijski model državnih šuma.
U Austriji državnim šumama upravlja jedno državno preduzeće – Österreichische Bundesforste (ÖBf). Međutim, činjenica da postoji jedno preduzeće ne znači da je sistem potpuno centralizovan. Naprotiv, organizovan je kroz regionalne i lokalne jedinice koje imaju značajnu operativnu odgovornost i prilagođavaju gazdovanje konkretnim uslovima na terenu.
To otvara pitanje koje Srbija mora ozbiljno da razmotri:
Da li bi državne šume Srbije, zajedno sa nacionalnim parkovima, uz odgovarajuće zakonsko uređenje, mogle da budu objedinjene u okviru jednog državnog preduzeća, ali stvarno decentralizovanog?
Takvo rešenje ne bi značilo da se sve odluke donose iz jedne centrale. Naprotiv – cilj bi trebalo da bude da se strateško upravljanje, standardi, finansijska kontrola i stručna koordinacija objedine, dok bi se operativno upravljanje u najvećoj mogućoj meri spustilo na regionalni i lokalni nivo.
Takva organizacija mogla bi da omogući:
Jedno preduzeće ne mora značiti jednu centralu.
Naprotiv, moguće je imati jedno snažno državno preduzeće i istovremeno veoma snažne regionalne i lokalne šumarske jedinice.
Naravno, austrijski model ne treba slepo prepisivati. Srbija mora pronaći rešenje prilagođeno sopstvenim zakonima, teritoriji, strukturi šuma i potrebama zaštite prirode.
Ali ako postoji mogućnost da se sistem učini racionalnijim, jeftinijim i efikasnijim, onda je najmanje što možemo da uradimo – da o toj mogućnosti ozbiljno razgovaramo.
Fond solidarnosti – da kvalitetnije šume pomažu područjima sa većim troškovima
Drugo pitanje koje bi Srbija trebalo da razmotri jeste uvođenje fonda solidarnosti za državne šume, po uzoru na mehanizam koji postoji u poljskim državnim šumama.
Poljske državne šume imaju Šumski fond – Fundusz Leśny, čija je važna funkcija izravnavanje finansijskih razlika između šumskih jedinica koje posluju u različitim prirodnim i ekonomskim uslovima.
Ideja je jednostavna i logična.
Zašto bi područje sa kvalitetnim i produktivnim šumama, koje ostvaruje veće prihode, bilo potpuno odvojeno od područja gde su šume lošijeg kvaliteta, prihodi manji, a troškovi zaštite i gazdovanja mnogo veći?
U Srbiji imamo upravo takve primere.
Deliblatska peščara zahteva velika ulaganja u zaštitu, protivpožarnu infrastrukturu, puteve, obnovu i održavanje. Istovremeno, njene prirodne specifičnosti i zaštitna funkcija nameću ograničenja koja ne mogu uvek da se posmatraju kroz prizmu neposredne ekonomske dobiti.
Zato bi trebalo razmotriti formiranje Fonda solidarnosti za državne šume Srbije, u koji bi se izdvajao deo sredstava iz ekonomski uspešnijih šumskih područja, a zatim usmeravao tamo gde su potrebe i troškovi zaštite i gazdovanja veći.
To ne bi smela da bude nagrada za loše poslovanje niti način da se pokrivaju neodgovornost i neracionalnost.
Sredstva bi morala da se dodeljuju prema jasnim i javno poznatim stručnim kriterijumima – stanju i kvalitetu šuma, ekološkim funkcijama, troškovima zaštite, protivpožarnom riziku, infrastrukturnim potrebama i drugim objektivnim pokazateljima.
Suština je u solidarnosti unutar sistema.
Područja koja imaju veće ekonomske mogućnosti pomažu područjima koja zbog svojih prirodnih karakteristika imaju veće troškove, a sve sa ciljem da se zaštita i održavanje državnih šuma podigne na približno isti nivo.
Deliblatska peščara bi upravo mogla biti jedan od primera područja koje bi kroz takav sistem dobijalo više sredstava za zaštitu i održavanje.
Ova dva primera pokazuju dve različite, ali povezane ideje.
Austrijski model pokazuje da je moguće imati jedno snažno državno šumarsko preduzeće, a istovremeno razvijenu decentralizaciju i odgovornost regionalnih jedinica.
Poljski model pokazuje da je moguće organizovati unutrašnji finansijski mehanizam solidarnosti kojim se sredstva usmeravaju prema područjima sa većim troškovima i težim uslovima gazdovanja.
Možda bi kombinacija tih principa mogla da bude jedan od pravaca reforme srpskog šumarstva:
jedno snažno državno šumarsko preduzeće + snažna decentralizacija + veća ovlašćenja struke na terenu + fond solidarnosti.
To nije gotov recept i ne treba ga tako predstavljati. Ali jeste ozbiljna tema za stručnu i javnu raspravu.
Jer cilj reforme ne sme biti da se samo promeni naziv institucije ili broj direktorskih mesta.
Cilj mora biti da se dobije jeftiniji, racionalniji, stručniji i efikasniji sistem koji će bolje štititi šume.
Požar u Deliblatskoj peščari ne sme se završiti poslednjim izveštajem o ugašenoj vatri.
Ako iz njega ne izvučemo pouke, onda smo propustili najvažniju priliku.
Potrebno je otvoreno razgovarati o tome ko upravlja našim šumama, kako se biraju rukovodioci, koliko se uvažava mišljenje struke, koliko ljudi imamo na terenu, kakva su njihova ovlašćenja i koliko je sistem spreman za vanredne situacije.
Jer problem nije samo u tome ko će ugasiti požar kada izbije.
Problem je ko je godinama bio odgovoran da šuma bude spremna za požar.
Požar u Deliblatskoj peščari mora biti ozbiljan alarm za celo srpsko šumarstvo.
Ne smemo čekati novi požar, novu oluju, novu sušu ili neku drugu katastrofu da bismo ponovo utvrđivali ono što već godinama vidimo.
Neophodno je što pre započeti sveobuhvatno sagledavanje problema u srpskom šumarstvu i pristupiti njihovom konkretnom rešavanju.
To mora biti ozbiljan i stručan proces, bez političkog prikrivanja problema i bez prebacivanja odgovornosti sa jedne institucije na drugu.
Potrebno je analizirati organizaciju šumarstva, način postavljanja rukovodećih kadrova, nivo centralizacije, stanje na terenu, broj i strukturu zaposlenih, njihova ovlašćenja, protivpožarnu zaštitu, šumsku infrastrukturu i način sprovođenja planova gazdovanja.
Ali istovremeno treba imati hrabrosti da se razmotri i nešto mnogo šire:
Da li je vreme za potpuno novo organizaciono i finansijsko uređenje srpskog državnog šumarstva?
Da li je moguće napraviti sistem koji će biti manje birokratski, manje politički, decentralizovaniji, racionalniji i više okrenut šumi i čoveku na terenu?
Da li možemo objediniti ono što je racionalno objediniti, a istovremeno dati mnogo veća ovlašćenja ljudima koji neposredno upravljaju šumama?
Da li možemo napraviti fond solidarnosti kojim bi se pomoglo područjima sa velikim troškovima zaštite i gazdovanja?
To su pitanja koja više ne smemo odlagati.
Posebno se mora otvoriti pitanje stručnosti i odgovornosti rukovodećih struktura. Šumarstvo ne sme biti prostor za politička imenovanja. Na čelu šuma moraju biti ljudi sa znanjem, iskustvom i profesionalnim autoritetom.
Istovremeno, mora se vratiti značaj ljudima na terenu. Šumarima i inženjerima koji poznaju svoje šume treba dati veća ovlašćenja, ali i jasno definisanu odgovornost.
Ko je najbliži problemu, mora imati mogućnost da prvi reaguje.
Deliblatska peščara zato ne sme ostati samo priča o jednom požaru. Ona mora biti povod da se ozbiljno preispita čitav sistem upravljanja šumama u Srbiji.
Jer ako sada, posle svega što se dogodilo, ponovo samo konstatujemo štetu i nastavimo po starom, onda će sledeća katastrofa biti samo pitanje vremena.
Vreme je da se problemi srpskog šumarstva počnu rešavati pre nego što ih ponovo budu rešavale vatra, suša, oluja i propadanje šuma.
Srpskom šumarstvu nisu potrebni još jača centralizacija i još više političkog uticaja. Potrebni su mu struka, odgovornost, ljudi na terenu, jasna ovlašćenja, racionalna organizacija, solidarnost unutar sistema i profesionalno upravljanje.
Jer kada politika uđe u šumu, struka izlazi iz nje. A kada struka izađe – šuma ostaje nezaštićena.
Autor: diplomirani inženjer šumarstva Dragić Tomić, podpredsednik Ekološko-šumarske asocijacije "Ekošum"