Radonjić i Ostojić: "Ne plašite se apokalipse, plašite se ostanka na ovom putu"

Knjiga "Mit o balkanskom tigru – i još 18 lekcija o izgubljenoj deceniji i društvenoj i ekonomskoj imploziji Srbije", autora dr Ognjena Radonjića, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i dr Ivana Ostojića, priznati stručnjak za ekonomiju, tehnologiju i inovacije, predstavljena je u prepunoj sali "Lasta" u Valjevu. 

Reč je o delu vrednom svake pažnje koje može poslužiti kao svojevrsni bukvar ekonomije. O knjizi je, pored autora, govorio dr Miodrag Zec, ekonomista, profesor u penziji. 

Autori su objasnili gde se tačno Srbija nalazi na ekonomskoj lestvici, analizirajući iskustva drugih zemalja koje su nekada bile u sličnoj poziciji. Ukazali su na glavne pravce i smer u kojem promene u Srbiji moraju da se kreću. Prema njihovim rečima, ključna promena je stvaranje inkluzivnog društva – društva uključenih, a ne društva isključenih u kome predsednik države isplaćuje penzije, gradi puteve, bolnice, pa čak i privatne fabrike. Takvo inkluzivno društvo podrazumeva širok društveni dogovor i izgradnju sistema koji počiva na snažnim institucijama, kulturi, obrazovanju, nauci i ekologiji.

Radonjić i Ostojić su u knjizi, služeći se egzaktnim uporednim podacima, dokazali da Srbija značajno zaostaje i da je nerazvijena u odnosu na zemlje u okruženju, kao i u odnosu na one države koje su devedesetih godina imale jednak startni nivo. To je činjenica koju knjiga potkrepljuje primerima zemalja koje su bile u sličnoj, ili čak težoj situaciji – pre svega Irske i Švajcarske. Način na koji su te zemlje izašle iz krize putokaz je kojem treba da težimo. One su uspele jer su postigle široki društveni konsenzus – dogovor svih slojeva: radnika, poljoprivrednika, poslodavaca, bankara i političke elite – o tome u kom smeru žele da se država razvija.

Nasuprot tome, Srbija se trenutno razvija "ekstraktivno", podsticanjem industrija sa niskim prinosom i malom dodatom vrednošću. Takav model neminovno vodi ka degradaciji društvenog bogatstva, gubitku ljudskih resursa i depopulaciji. 

Društveni dogovor o kojem autori govore podrazumeva, pre svega, spremnost na korenite promene. Ne moramo izmišljati ništa što već ne postoji "pod kapom nebeskom"; potrebno je samo najbolja svetska iskustva prilagoditi našem kulturnom modelu. Put oporavka će biti dug – biće nam potrebne decenije da se vratimo. Ali, dok bi taj povratak trajao decenijama, ovo što živimo danas jeste propadanje: gomilanje dugova, pad industrijske proizvodnje, te srozavanje nivoa obrazovanja i kulture.

Osnovni temelji novog društva i novog društvenog dogovora moraju biti kultura i obrazovanje. To su stubovi u koje moramo ulagati, a u koje se danas, kako autori ističu, namerno i s razlogom ulaže veoma malo.

Knjiga je ogolila našu poziciju upoređujući nas sa Češkom, dok bi poređenje sa Bugarskom i Rumunijom bilo još poraznije. Ekonomski smo treća zemlja od pozadi u regionu. Autori povlače paralelu sa zdravstvom: kod nas je učestalost malignih bolesti na nivou evropskog proseka, ali smo po smrtnosti drugi od pozadi. Isti smo po rangu i po smrtnosti od kardiovaskularnih i respiratornih oboljenja. Najveći smo zagađivači otpadnih voda, a u vrhu smo u Evropi po zagađenosti vazduha. Sve to ukazuje na drastičnu degradaciju prirode i uništavanje ljudskog staništa, čime se gube osnovne pretpostavke za život.

Kvalitet života se ne meri samo iznosom bruto domaćeg proizvoda. BDP je samo jedna dimenzija, ali ključna pitanja su i pristup zdravstvenom sistemu, bezbednost, obrazovanje, informisanje, kao i sistem socijalnih razlika, odnosno pravednost u društvu. Ako nismo zadovoljni ovim nivoom društvenog raslojavanja, onda je jedini logičan put – promena.

Društvo se ne raspada burno, već polako nestaje iznutra: kroz depopulaciju (odlazak ljudi), gubitak obrazovanja i slabljenje institucija, sve dok ne ostane samo prazna ljuštura sistema.

Pre predstavljanja knjige, razgovarali smo sa autorima, dr Ognjenom Radonjićem i dr vanom Ostojićem. Njihova poruka je jasna: "Promena je neophodna i moguća je!".

Radonjić: Prvi potezi moraju biti lustracija i razgradnja strukture kapitala

Kolubarske.rs: Ova knjiga nije namenjena istomišljenicima, nego onima koji nisu istomišljenici i onima koji ne shvataju u kakvom sistemu živimo i kakav smo sistem, svesno ili nesvesno, svi izgradili. Kako objasniti ljudima da ćemo mi isti, koji smo takav sistem gradili, moći da ga razgradimo i da svi zajedno napravimo bolji sistem, i koliko će nam za to trebati vremena?

Radonjić: Nismo mi baš rekli da nije namenjena istomišljenicima. Ona je namenjena istomišljenicima u smislu da oni možda, ako nisu ekonomisti, a osećaju da nešto nije u redu, u našoj knjizi pročitaju te razloge koje mi navodimo – zašto nešto nije u redu i gde "curi". Mi smo se trudili da pišemo objektivno i da na taj način privučemo i neistomišljenike, ako su zainteresovani za objektivnu analizu.

Jer mi smatramo da ova naučna analiza nije ni na koji način pristrasna. Mi smo tome prosto pristupili kao naučnici, da damo neki pogled na to šta mi mislimo da nije u redu sa srpskim društvom i srpskom ekonomijom. Jedna od polaznih hipoteza ove knjige je zapravo da institucije kreiraju okvir za konstruktivno delovanje sa jedne strane, ili za destruktivno sa druge strane.

Institucije su formalne – to su procedure, zakoni, ustav; i neformalne – to je kultura. Drugim rečima, pošto institucije stvaraju ljudi, to znači da ljudi mogu da promene institucije i to je naša poruka u knjizi. U poslednjem delu, kada i zaključak izvodimo, mi smo negde u nekih 10 tačaka u tri celine, otprilike, samo naveli jedan indikativan pravac u kome mi mislimo da srpsko društvo treba da se kreće.

Kolubarske.rs: A možemo li mi da se menjamo, da bismo promenili sistem? Ja imam osećaj da su ljudi – ne mislim više da su uplašeni – mislim da su zakucani tu gde jesu i da malo njih veruje da može nešto da se promeni ili, što bi neki rekli, a ja se sa tim nikako ne slažem: "Bar ne za mog života".

Radonjić: Pa ja mislim da je, u suštini, jedna od tehnika vladavine ovih autokrata na vlasti zapravo ta da nas ubede u to da promene nisu moguće. Ako pratite njihove nastupe u javnosti, možete vrlo lako steći utisak da nam oni zapravo šalju poruku: "Ako mi odemo sa vlasti, nastupiće apokalipsa". I toga se ljudi plaše. Ljudi se plaše neizvesnosti. Njima treba kroz dijalog objasniti da nikakva apokalipsa neće nastupiti, a da ne bi nastupila, vi morate da imate i neka rešenja.

Drugim rečima, u ovoj situaciji u kakvoj jesmo, vi morate da se obraćate ljudima, da im kažete protiv čega smo – to je u redu – ali moramo da kažemo i za šta smo. Ako znamo za šta smo i koje ciljeve postavljamo ispred sebe, mislim da ne postoji nešto što je nemoguće. Svi mi možemo; nije to samo stvar dobre volje, stvar je i odlučnosti. Ako smo zaista protiv ovoga i ako zaista želimo da ovaj sistem menjamo, to znači da ipak moramo da se udružimo.

Kolubarske.rs: Šta je to što prvo možemo da uradimo svi mi, ali i oni koji dolaze? Verujem da će doći neka nova garnitura na vlast. Šta je to što prvo mora da se uradi da bi ovo društvo krenulo i bilo bolje?

Radonjić: Prvo, moraju da pošalju signal da je ta nova vlast zapravo namerna da odmah krene u promene, da sprovodi promene. Najdirektniji prvi potezi su, po meni, lustracija i kreiranje jednog specijalnog suda sa specijalnim tužilaštvom i specijalnom tužilačkom policijom, kako biste u startu imali efikasan sistem koji će odmah početi da razgrađuje te zaostatke starog sistema. Vi nećete moći da menjate sistem dokle god ovu strukturu kapitala ostavljate na snazi.

Drugim rečima, morate da razgradite njihovo bogatstvo i izvore iz kojih crpe to bogatstvo. Oni crpe bogatstvo na račun javnih resursa, zapravo na naš račun. Ti kanali se prvo moraju preseći i tu se mora preći u akciju. Naravno, ti procesi mogu da traju, verovatno će i trajati, ali je važna poruka.

Tu vi demonstrirate budućnost i vašu odlučnost. A što se nas pojedinaca tiče, kao što su studenti pokazali u slučaju nadstrešnica, mi moramo da budemo strpljivi, moramo da budemo solidarni i moramo da pomažemo jedni drugima. Jedino udruženi možemo da promenimo stvari. Jer ovaj sistem, znate, nije od juče. Ovaj sistem je preživeo devedesete. Pipci tog sistema su ubili i Zorana Đinđića i oni su sada preuzeli uzde. Veoma važna stvar za svaki početak je dijagnoza, a dijagnoza je da ovde na vlasti nisu političari, već organizovani kriminal.

Ostojić: Sistem je tumor koji menja odela, a nama je potreban potpun reset

Kolubarske.rs: Rekli da je ova knjiga namenjena onima koji nisu istomišljenici. Sa istomišljenicima ćete lako. Koliko je ova knjiga došla do neistomišljenika?

Ostojić: Meni se čini da je došla u nekoj meri, ali možda ne u dovoljnoj meri. A zašto sad kažem "u nekoj meri"? Mislim da nam je bilo dosta opstrukcije, u smislu da su nam u nekim gradovima i selima otkazivali sale, pa smo išli na trgove da govorimo ljudima. Ali, opet, kroz medije, kroz digitalne kanale, ja mislim da smo mi stavili nekakve činjenice na sto o kojima bismo želeli da ljudi razmisle. A ne da mi sad njih ubeđujemo ili da propovedamo nešto. I mislim da smo u nekoj meri uspeli to da uradimo, jer dobijam poruke od ljudi koji možda nemaju isto političko mišljenje kao ja, da su ipak razmislili o tome i da su shvatili.

Tako da mi to daje neko ohrabrenje – da ipak do nekoga dolazi, ali nedovoljno. Mislim da bi svako trebalo da primi sadržaj ove knjige kao informaciju u najjednostavnijoj vezi, a on neka sam odluči da li veruje u to ili ne.

Kolubarske.rs: Da li ste imali kontakt sa neistomišljenicima? Da li ima onoh koji kažu: "Da li je to baš tako, da li ste nešto preuveličali, vi radite protiv vlasti, vi ste protiv države", je l' ima tako nešto?

Ostojić: Ne, nisam imao takvo iskustvo i takve razgovore , jer u suštini, znate, ja se ne bavim propagandom ili nekim senzacionalizmom; ja pričam činjenicama. Imali smo razgovore sa neistomišljenicima, ali mislim da njihova strategija nije da opovrgavaju činjenice, jer i oni vide da to nije moguće, već se sve samo svodi na to da kažu: "A, ranije je bilo još gore". A pošto pričamo o tome da mi nismo deo nikakve političke partije – bez namere da kažem bilo šta protiv, jer političke partije moraju da postoje – mi samo pratimo i analiziramo evoluciju Srbije u poslednjih 30-40 godina, i na osnovu toga kažemo da nije dobro. I da mora da se nađe novi put, i mislim da time uspevamo da ipak započnemo neki dijalog, što je bitno.

Kolubarske.rs: Možete li u jednoj rečenici, ako je moguće u jednoj rečenici, da opišete evoluciju Srbije u poslednjih 30 godina, kako je izgledala? 

Ostojić: Mogu u jednoj rečenici, ali ću nažalost biti grub. Ne radi se ovde ni o ljudima, ni o partijama. Radi se o jednom sistemu. Taj sistem je jedan tumor koji progresivno menja svoje odelo, ali i dalje ostaje i uništava ovo društvo. U jednom trenutku treba reći: "Sada je dosta, mi moramo da pređemo na drugi kolosek".

Kolubarske.rs: Koliko treba vremena da taj tumor izlečimo?

Ostojić: Ako koristimo tu analogiju, zamislite pacijenta koji ima teške metastaze – neće ići baš preterano brzo. Jer mi moramo da resetujemo društvo i odozgo, na liderskom nivou (na onome ko vodi i kakvo je vođstvo države), ali takođe mora da se promeni i neka naša kultura za koju smo svi svesni da je loša. I niko vam neće sporiti to da treba da se promeni. Znači, svi zajedno moramo da radimo u istom pravcu i za to će trebati vreme.

To da se promeni liderstvo, da se promene zakoni, to će ići brže, tu pričamo o par godina verovatno. Ali, promena koja mora da dođe odozdo – da mi promenimo sistem vrednosti u kojem su mnogi, da kažem, odrasli i plivali – za to će trebati, možda, i neke decenije, ali mi moramo da radimo na tome i da idemo  ka toj nekoj većoj viziji Srbije.

Kolubarske.rs: Kada biste bili u prilici da budete vlast, šta je to što biste prvo uradili? Ili, kada dođe do promena u državi, šta preporučujete da se prvo, hitno ili obavezno uradi, dok će sve ostalo biti postepeno - lagano uz stepenice do vrha?

Ostojić: Pa, ako se opet vratim na tu analogiju tumora – mislim na jedan sistem koji evoluira – prvo moramo očistiti te metastaze. Mi moramo napraviti raskid sa tim lošim navikama i ljudima koji su se obogatili u tom sistemu radeći nelegalne stvari. A onda, prva i osnovna stvar, što smo mi rekli u našoj knjizi, jeste da su institucije operativni sistem jednog društva. I da bismo izgradili institucije, prvo je potrebno nezavisno i odgovorno sudstvo, da ljudi znaju da imaju kontrolu. I kad se taj sistem institucija izgradi, onda je to dobra osnova za zdravo društvo. Uporedo s tim treba raditi na obrazovanju i raditi na ekonomiji – to bi bila tri prioriteta.

Kolubarske.rs: Ono što u poslednje vreme često čujem – baš zato što ste pomenuli sudstvo – ljudi kažu: "Ja nemam kome da se žalim". Imam 65 godina, 40 sam u novinarstvu,  tu rečenicu nikada nisam čula ovoliko. U poslednje vreme je sve češće i češće. Kako to komentarišete?

Ostojić: Pa komentarišem tako da ovo nije sad stigmatizacija celog sudstva. U narodu ima ljudi koji savesno rade svoj posao i pošteni su, ali problem je u tome što je došlo do takvog razslojaovanja da vi imate privilegovane, za koje važe posebna pravila, i druge ljude koji idu jednim normalnim i časnim putem. I ja razumem tu rečenicu u tom smislu: kada ljudi budu izloženi tome da su protiv nekoga ko ima privilegije, oni zaista nemaju kome da se žale. Jer on zna da će, iako mu, recimo, prvostepeni sud donese određenu odluku koja je ispravna, on negde završiti tako što će se zakucati u zid, ili će se desiti zakulisne radnje koje će njega obespraviti.

I to je ta nemoć koju ljudi osećaju i zbog koje se pokoravaju određenim pravilima i stvarima kojima se normalno nikada ne bi pokorili. Ja mislim da je zbog toga potrebna ta promena sistema – da ljudi osete da postoji pravda i da, ljudi koji imaju silu, ili imaju moć, ili imaju kapital, osete da postoji kontrola nad takvima i da to ne može biti beskonačno.