Zaboravljene planine: Da li su Jablanik i Medvednik žrtvovani zbog upravljača?

Pitanje zaštite planinskog venca koji čine Povlen, Jablanik, Medvednik i Bobija postalo je poligon za kontradiktorne odluke nadležnih organa. 

Iako struka i strateški dokumenti prepoznaju ovu oblast kao neraskidivu prirodnu celinu, proces zaštite na terenu sprovodi se selektivno, uz niz administrativnih nejasnoća koje bacaju sumnju na krajnje namere.

Odstupanje od strateškog okvira

Nacrtom Prostornog plana Republike Srbije (2021-2035) jasno je definisano da se planinski kompleks Povlen-Jablanik-Medvednik-Bobija tretira i štiti kao jedinstvena celina. Međutim, u praksi se pristupilo zaštiti samo Predela izuzetnih odlika (PIO) "Povlen". 

Tokom javne rasprave, stručna javnost i zainteresovani građani podneli su argumentovane primedbe, pitajući zašto su Jablanik i Medvednik izostavljeni iz obuhvata zaštite, uprkos njihovom neospornom biodiverzitetu i fizičko-geografskoj povezanosti sa Povlenom.

"Fantomski" izveštaji o prirodnim vrednostima

Kao odgovor na pisane primedbe, Ministarstvo zaštite životne sredine iznelo je tvrdnju da je Zavod za zaštitu prirode Srbije izvršio terenske obilaske Jablanika i Medvednika. Prema njihovim rečima, tokom te valorizacije navodno je utvrđeno da ove dve planine "ne poseduju prirodne vrednosti koje ih kvalifikuju za status zaštićenog područja".

Međutim, ključni problem nastaje kada se od Ministarstva i Zavoda zatraže dokazi za ove tvrdnje. Na zvaničan zahtev da se dostave kopije zapisnika i stručnih izveštaja ekipa koje su obavile pomenutu valorizaciju, obe institucije odgovorile su da ne poseduju tražene informacije. Postavlja se logično pitanje: na osnovu kojih podataka je doneta odluka o isključenju ovih planina iz zaštite, ako zvanični tragovi o terenskom radu ne postoje?

Problem upravljača kao kočnica zaštite

Analizom situacije nameće se zaključak da razlozi za izostavljanje Jablanika i Medvednika nisu ekološke, već neke, sasvim druge prirode.

Postoji opravdana sumnja da je obuhvat zaštite namerno limitiran kako bi se izbegla zakonska obaveza da upravljanje preuzme ozbiljna državna institucija ili javno preduzeće. Da je ispoštovan Prostorni plan, površina područja bi zahtevala profesionalne kapacitete koje udruženje građana jednostavno nema. Ovde svedočimo apsurdu: strateški interes države podređen je interesu lokalne grupe. Ovakav presedan direktno urušava stručne standarde i ugrožava dugoročnu održivost valjevskih planina.

Ukoliko bi Jablanik i Medvednik bili zaštićeni u skladu sa stručnim kriterijumima, oni bi morali činiti funkcionalnu celinu sa zaštićenim područjem Povlena. Takvo proširenje bi automatski diskvalifikovalo trenutno predloženog upravljača. Udruženje koje pretenduje na ovu ulogu nema resurse ni za trenutnu površinu Povlena, dok bi upravljanje celokupnim planinskim kompleksom za njih bilo apsolutno neizvodljivo.

Pokušaj "cepanja" ovog kompleksa bio je i 2016. godine kada je bilo "dogovoreno" da se zaštiti samo Medvednik, opet radi nekog dugog Udruženja, nije uspeo jer je struka potvrdila da je ekološki nemoguće razdvajati Medvednik od Jablanika. Ipak, tadašnji neuspeh zaštite nije se mogao direktno pripisati rudarskom lobiju, jer pritisak kompanija nije bio izražen. Danas je situacija bitno drugačija: izdate istražne dozvole pretvorile su rudarenje u neposrednu pretnju i Medvedniku i Jablaniku.

Takođe, podsećamo da je pre pokušaja cepanja od direktora Zavoda, gospodina Dragišića,  u vezi zaštite valjevskih planina dobijen odgovor: "Srednjeročnim programom zaštite prirodnih dobara za period 2011-2020. godina planirano je stavljanje pod zaštitu prostora valjevskih planina (Medvenik, Jablanik, Povlen, Maljen, Suvobor), što je u skladu sa odrednicama Prostornog plana Republike Srbije za period 2010-2020. godina ("Služeni glasnik RS, br. 88/2010").

Postavlja se pitanje da li je predviđena realizacija srednjeročnog plana rada Zavoda na području valjevskih planina svesno opstruirana radi parčanja jedinstvenog kompleksa. Postoje ozbiljne indicije da je celovitost ovog područja žrtvovana zarad interesa pojedinih udruženja, koja uživaju direktnu podršku uticajnih političkih figura, čime se javni interes podređuje privatnom.

Umesto stručnog pristupa, odabrano je najpogubnije rešenje: fingiranje "odsustva prirodnih vrednosti" tamo gde su one nesporne. Ovakav pristup jasno ukazuje na to da zaštita prirode nije cilj, već prepreka koju je trebalo ukloniti radi unapred projektovanih interesa. 

Prekrajanjem granica zaštićenih područja radi interesa pojedinaca, trajno je degradiran integritet valjevskih planina. Ovim činom, Prostorni plan Republike Srbije prestaje da bude strateški stub razvoja i postaje tek mrtvo slovo na papiru, žrtvovano zarad netransparentnih planova koji su, sada je to sasvim jasno, bili prioritet od samog početka.

Autor: predsednik ekološko-šumarske asocijacije "Ekošum", diplomirani inženjer šumarstva Dragić Tomić