Država dade, država uze! Neka je blagosloveno ime države...

U "osvrtima" na Novakov nesumnjivi uspeh, iznuđenim pošto ih mora biti jer se na to osvrće "ceo svet", jedan je vredan pažnje. Ne po sebi nego što ponavlja ko zna koliko puta rečeno, tako da deluje "umesno". Pa i ubitačno po onog na koga se odnosi, u ovom slučaju na Novaka. Ono: "Država mu je dala, sve!". 

Posle čega ne ide nabrajanje dobijenog, nego osuđivanje zbog nezahvalnosti. Zaključno sa nekad izrečenim, a uvek i ovde  podrazumevanim: "Ako mu se ovde ne sviđa, neka ide!". Nije bitno to što se sada čulo od vrlo krupnih imena i imalaca visokih funkcija i da se neće slušati i ubuduće ako se na njega ne reaguje, ne bi bilo vredno osvrta. Ali se radi o mnogo ozbiljnijem od Novaka, kome odbrana od ovakve osude nije potrebna. Toliko ozbiljnom da opravdava naslov, parafrazu Božjeg "davanja!".

Pre svega, ko(ja)je ta "država", što je Novaku (bilo kome) "dala"? I zašto baš njemu, i to "sve"? Koliko li je pritom drugih, ostalo "kratkih rukava"? Zatim, da li je uopšte, "dala"? (Često se čuje kako je nekome "dala penziju"). Ako je dobio od nadležnog državnog organa (Ministarstvo za sport i omladinu), nije mu "dato" pošto je "sledovalo". Ako je "dao" pogrešno ili čak nenadležan, ne treba govoriti o Novakovoj nezahvalnosti, nego o nečijoj krivici! Velika je i razlika između "daje", izraza nečije volje, i "dodeljuje" kao izraza konstatovanje nečije zasluženosti. (Recimo, za "nacionalnu penziju"). Dodeljivanje može biti svojevoljno u smislu neopravdano, u slučaju davanja skoro je "praksa!". A i kada mu je, "dala"? Ako je to kad je postao to što je, nije imala potrebe da daje. Pogotovu  nekakvo, "sve!". Dala mu je nešto određeno (izvesni novac, odlikovanje, poslovni prostor...)? Radi sebe, "da se kiti tuđim perjem", tako da je pitanje ko kome duguje! A ako je dala ranije, vraćamo se na: zašto?

Posle ovog, nepotrebnog za iole sklonog razmišljanju (i izvinjenje što može ispasti da ga "ne vidimo"), dolazi dalje nepotrebno. Novakov "minuli rad", plus prethodno: urođene predispozicije, interesovanja, porodica, treneri (počev sa zaboravljenom Jelenom Genčić koju on ne zaboravlja), partneri bez kojih se kroz pobede i poraze učio i "probijao". Slično uz normalne razlike, u slučaju svih kojima je "država dala sve".

Na kraju, i to "Neka ide!". Novak jeste otišao, pre zbog onih koji ga osuđuju, nego "države"! I pritom je "poneo sa sobom", recimo neosporno vidljiv teniski turnir u Beogradu. Kao što nam se to olako željenje "srećnog puta" nezadovoljnom, jednom doduše mnogo žešće, obilo o glavu. "Nezahvalni" Albanci na Kosovu i Metohiji, poslušali su to "neka idu", i otišli. Ponevši lep komad, države Srbije...

Pomenimo i one kojima se ovde "ne sviđa", ima ih poprilično, a neće da odu. Pitajući: Odakle državi, to što nekome "daje"? Uz brigu o tužnoj sudbini onih koji nam sugerišu da odemo: šta bi jadni činili, kada bismo otišli? Koga bi imali da osuđuju i sugerišu šta da čine, i time opravdavaju svoje pozicije? Koje su im pre "date", nego "dodeljene".