Mene to ne zanima!

U "doba ravnodušnosti" (Lipovecki), ovo je uobičajeni odgovor na češće nepostavljeno nego postavljeno, ali očekivano, pitanje za mnogo šta. Od negledanja ovog ili onog na televiziji, do onog oko sebe… Može biti obična informacija, može objašnjenje zašto nije predmet zanimanja, ali i negativan stav prema njemu. U poslednjem slučaju može biti izričito iznošenje stava, ali i prećutno pozivanje drugih da zauzmu isti. Uz moguće, izričito: vaša je stvar koja mene ne zanima, da li se vi za to zanimate! A prećutno: zameriću vam, ako se za to zanimate... 

Šta uopšte znači, ovo "nezanimanje"? Svakako što i odsustvo "interesa", za to o čemu se radi. Shodno njegove "nevažnosti" može biti različitog intenziteta, od potpune indiferentnosti preko tolerisanja prava drugih da ih "zanima", do "razumevanja" onih koje toliko "ne zanima" da rade na njegovom nestanku! Zavisno od ozbiljnosti tog što dotičnog "ne zanima", kreće se i njegov odgovor na eventualno pitanje zašto ga ne zanima, zašto nema interesa. Opravdano zbog malog značaja za dotičnog, tako da je "stvar njegovog ukusa", "stvar ličnog izbora". Ali može biti i umanjivanje značaja, opravdanje bežanja od odgovornosti koju nosi "zanimanje!".

Šta dotičnog zanima kad je pitan, ili je spreman na odgovor očekujući pitanje? Obično ne kaže, izvestan napor zahteva nalaženje zanimljivijeg od tog "nezanimljivog". Zaključivanjem po suprotnosti, moralo bi biti njemu suprotno, recimo apolitičnost u odnosu na politiku, "gledanje svog posla" u odnosu na "gledanje šta se sve radi". Ne baš zgodno, za pričanje… Kao ni odgovor na pitanje koje se takođe podrazumeva, nekad se nekome i postavi: ko je on da ga to, "ne zanima"? Po čemu je drukčiji od onog ko ga pita ili ko ga može pitati, a koga to zanima? I podseća da druge, većinu, "obično" zanima... Međutim, on to "Mene to ne zanima!", izgovara kao "obnarodovanje" nečeg značajnog, posle čega nema pitanja. Podrazumeva se ono, takođe često: "Kad ti ja, kažem!", sa akcentom na "ja", kao ranije na "mene". Ja, prećutno izvan i iznad toga, i ako nisam u onom suprotnom…

Zaista odrastao, zna i prihvata da od njega običaji, moral i religija, čak pravo, traže da ga određene i nimalo malobrojne stvari, "zanimaju". Tako da ne može biti "nezanimanja" za ono što spada u "res publica", za šta su ljudi ne samo ovlašćeni da se zanimaju, nego su i obavezni! Setimo se, na primer, da je negde glasanje obavezno, zaista "građanska dužnost!". 

Stari Grci bi rekli da onaj koga to ne zanima i nije čovek, nego zver ili bog! A šta mi da kažemo za naše sugrađane, koje je i te kako zanimalo kako da odu u Mionicu na košarkašku utakmicu? Ne zanimajući se kako će iste večeri proteći skup naprednjaka "sa strane", i priličnog broja Valjevaca koji bi hteli da dođu na "svoj skup” (pošto je u svom gradu), ali "iz izvesnog razloga", neće moći?