Ponovo, a nije trebalo ni prvi put!
Ponovo neobeleženo prođe Dan grada! Šteta za sve koji su se nekad zalagali za njegovo uvođenje, i one koji su tragali za najpogodnijim datumom... Ali je daleko veća, za sadašnji i budući Grad! Vredi podsećanja, ponavljanja pa i dosađivanja: praznik je veoma ozbiljna stvar. Ukoliko ga u svojstvu domaćina i gosta praznuje mnogo osoba, utoliko ozbiljnija! A da nije ne bi bio izmišljen u pradavna vremena, a prisutan i danas.
S tim što nema praznika bez prazničke atmosfere, koju stvara sadržaj koji je daleko širi od "ića i pića". I još važniji kod ovakvog praznika, kod koga iz razumljivih razloga, pomenutog nema. A atmosfera je veoma poželjna pa i neophodna, zbog pomanjkanja ostalih dana u godini...
Praznovanje je i okupljanje inače rasutih, različitih oko zajedničkog, uspostavljanje i učvršćivanje veza. Ispoljavanje je zajedništva, vrednog saradnje i uzajamnih ustupaka inače nejedinstvenih, pa čak i "zakrvljenih". Danas u nestajanju zbog privatizacije i onog što od pamtiveka nije nečije, nego zajedničko! I u tom smislu, a ne zbog porodičnih slava pa i slava stranaka i drugih organizacija, zvanične sekularizacije..., Druge Trojice nisu Dan grada Valjeva nego njegovih pravoslavnih meštana. Ukoliko nema i po ovom i još po dosta čemu različitih, nijedan grad pa ni Valjevo, grad nije. Ne bi to bio, ni u Srednjem veku!
Da opet nema ni godišnjih priznanja grada Valjeva pojedincima, normalna je, ali ne nužna posledica. "Urađeno" tokom godine daleko je manje sporno od urađenog "tokom celog veka". (Možda i u vreme inače potpuno negiranog socijalizma, kasnije Miloševića, pa i "žutih"). Ta priznanja mogu se uvesti i praktikovati (trebalo je to učiniti odavno) i bez Dana grada, i uobičajenih problema oko izbora počasnih građana ili priznanja za životno delo. Bila bi i značajan doprinos tragičnom nerazlikovanju dela, i čoveka čije je delo! Kako je drugde i davno neko rekao, Arhimedova moralnost ili patriotizam, ni najmanje nisu zaslužni za status njegovog dela...
Ali njihov izostanak, ipak je manja šteta. Oni koji su ih zaslužili, a ne samo što ih nisu dobili nego nisu mogli biti ni kandidovani, i bez njih su poznati i priznati! Više su na šteti oni koji dodeljuju priznanja, pošto nisu mogli da "pokažu brigu" za zajednicu i njene zaslužne pripadnike.
"Zli jezici" bi čak rekli: za njih ne postoji niko toliko zaslužan, koliko misle da su sami! A ipak shvataju da "ne ide" da to javno kažu nagrađujući sebe... Najviše je na šteti odnos prema zasluženima i vrednim nagrađivanja, kao protivpol odnosu prema nezasluženima i vrednim osuđivanja!