Pravo je isuviše ozbiljna stvar, da ga ko kod hoće daje sebi...
"Ko mu je dao pravo, da..." (govori kako govori, piše kako piše, ocenjuje kako ocenjuje, naziva kako naziva...), čest je izraz neslaganja. Nikako "odgovor", jer bi morao biti makar duži! I daleko više govori o onom ko to kaže, nego o onom o kome kaže. Jer i ne kaže ništa, pa i mu i ne zamera ništa. Zamera onom, "ko mu je dao pravo". Baš time i neizgovorenim ali što iz izgovorenog logično sledi, o sebi kaže mnogo!
"Korisnik prava" zato nema na šta da odgovori, a ako hoće, dovoljno je: A ko je tebi dao pravo, da to pitaš? Naravno da kao i u prethodnom slučaju, nije dao niko! Zna se a i zapisano je, da prava daje zakonodavac, i da prava koja on daje ne obuhvataju dozvoljavanje pomenutog. Zna se i takođe je zapisano kad reaguje, ali uvek posle a ne pre pomenutog. Tako da ovo navodno pravo, nije nikakvo pa i ničije pravo...
"Korisnik" govori, piše, ocenjuje, naziva kako nađe za shodno, a ako uopšte smatra da na to "ima pravo", ni slučajno ne misli da ga drugi nemaju. Za razliku od onog ko pita za njegovo pravo, koji pravo da to pita daje samo sebi, ne misleći kako je time isto dao svakom drugom. Tačnije i mnogo ozbiljnije: on ne misli da spada u istu kategoriju ili vrstu sa svakim drugim, svima ostalima. Naprotiv, on je "nešto drugo!".
Bilo bi ovo beznačajno, može i naivno, detinjasto (da izvinu deca!), zabavno.., da nije isuviše često. I takvi izlivi narcisoidnosti, egomanijakalnosti, lečenja kompleksa manje vrednosti ili neostvarenosti, pretendovanja na svoju izuzetnost uz nesposobnost da se javno kaže, napiše, oceni..., nešto što može biti predmet reagovanja i komentarisanja, nije samo privatna stvar, nečija kompenzacija. Kako bi on rado bio taj, koji "dozvoljava" i "ne dozvoljava!". Pa pošto ne može, želi da niko, a ne samo on, ne može bez dozvoljavanja! Ali nije, pošto stvara opštu naviku. Mnogi i ako to ne bi činili, počeće da čine! Što da ne pokažu kako su i oni, "nešto drugo"? I sa prvima i bez njih, krenu sa davanjem sebi a u manje sebičnom slučaju svom narodu i državi prava na ovo i ono, koje ne pripada drugim narodima i državama.
Pa na primer, posle Tompsonovog koncerta koji mnogo govori i o nama a ne samo Hrvatima, da Hrvatima (ne samo onima na koncertu!), pitamo ko im je dozvolio koga mogu a koga ne mogu, slaviti. Uključujući prvog predsednika, Tuđmana! On jeste radio na pomirenju potomaka ustaša i partizana kako bi obezbedio ostvarenje "tisućljetnjog sna" (neovisne odnosno nezavisne države kakvu Srbi imaju već oko dva veka), ali prethodno partizana i antifašistu, što znači i antiustašu! Pre toga, naravno, mi imamo pravo da pitamo ko je Haškom tribunalu dao pravo da odredi šta je genocid. Pojedincima i institucijama i organizacijama, šta je fašizam, šta ustaša, šta jeste a šta nije država...
I na kraju ili početku imamo pravo da pitamo: Ko je "belom svetu" dao pravo, da nas često "ne razume"?