Učitavam tekst...
Učitavam tekst...
Ako nije "davno prošlo", onda je "krajnje vreme" da prestanemo "stati mirno", čim neko pozove na uspostavljanje "srpskog". I ako nije ministar, kao skoro Dejan Vuk Stanković na otvaranje "fakulteta za srpske studije", a sada Boris Bratina na pretvaranje dve nezavisne televizije u "srpske televizije". Pre toga, naravno, trebalo je stati mirno i pobožno slušati, kad se pomene "ugroženost" srpskog.
Pored razumljivog interesovanja za "srpsko" (valjda i za Srbe), dosta je upitnog. Šta je to, svakog obavezujućeg "srpsko", i gde sve? Golim okom vidimo da u samoj Srbiji ima i onog što nije srpsko, već te i te strane firme. Ima i civilizacijskog, opštečovečanskog... Tek potom (može i pre), golim okom nevidljivog, "antisrpskog!". Odnosi se na nečije nekakvo delovanje, ne na nečiju i negde evidentiranu imovinu. Ili na narušavanje nekih vrednosti, utvrđenih i potvrđenih od nesumnjivih autoriteta, nabrajanih u cenjenim knjigama i zvaničnim dokumentima. Ono nije stvar paušalnih ocena nego utvrđivanja i proveravanja, baš kao i njemu prethodno "srpsko". Za zaista "antisrpsko", predviđene su moralne, ali i pravne kazne!
A da li su ova dvojica kompetentna da to utvrđivanje, ukoliko su i nadležna? I ako za to može biti nadležan pojedinac, makar bio i više od ministra! I nije li svojatanje kompetentnosti i nadležnosti, izbegavanje mogućeg propitivanja njihovog rada, u oblastima za koje su itekako nadležni? A kompetentni, teško! Na primer, posle decenija kukanja na osnovnu i srednju školu da zanemaruju vaspitnu funkciju, Stanković, posle pomenutog fakulteta, predlaže skraćenje časova na trideset minuta! Uz mnogo ozbiljniju i kontrolisanu obavezu grešnih nastavnika koja ostaje: da za to vreme "obnove prošlu, realizuju i utvrde novu nastavnu jedinicu".
Da se vratimo, "srpskom". Kako da ga brane drugi, svi..., kad se i ne zna šta to treba braniti? I kad se, skoro "svaki čas", pojavljuje neko novo? Što dodatno traži rangiranje i hijerarhiju, razlikovanje hitnog i bitnog... I kad nisu pitani za njegovo određenje, nego su određeni da ga plate i za njega svakojako plate. Što da ne i oštro: ako neko ima isključivo "autorstvo na srpsko", neka ga ako ne isključivo onda bar prvi brani!
Šta ako jedan ministar misli da te televizije ima više da bidnu "srpske", nego televizije kao sredstvo javnog informisanja? A drugi da te studije više "srpske" nego stvarne studije stvarno vrednog studija?
Da nije svega toga, mogli bismo se zadovoljiti da umesto starog "Razume se, ko Marica u gudačke instrumente!", govorimo "Razume se k'o ministar informisanja (prosvete), u informisanje (prosvetu")!