Učitavam tekst...
Učitavam tekst...
Godišnjica izvršenja smrtne kazne nad Dražom Mihailovićem, osvežila je staru temu "egzekucija" posle kraja Drugog svetskog rata. Vrednu ozbiljnog razmatranja, već time što je "kraj" decenijama bio "oslobođenje", a posle kraja socijalizma neki ga javno smatraju "okupacijom!".
Shodno tome menjao se i stav prema (biramo neutralan izraz), stradalima u egzekucijama. Oba puta idenjem iz jedne krajnosti u drugu, zaboravljanjem da svi stradali, nisu bili "nevini!". (Tako je i u Hrvatskoj, gde su "nevini" svi nastradali oko Blajburga). Bez specifikovanja, prvobitno svih kao "saradnika okupatora" valjano sudski osuđenih, u sve kao "nevine žrtve komunističkog terora". I svi su kao "sudski rehabilitovani" besprekorno čisti, a ne "neosuđeni" pošto im je suđeno bez poštovanja zakonske procedure.
Mali je broj "egzekutora" spadao u "komuniste", pa i "revolucionare!". Ne formalno (članstvom u KPJ), nego što su se osećali samo "borcima protiv okupatora". (Poslednje reči jednog junaka Antonija Isakovića, komuniste i komesara, bile su: „Majku vam seljačku, i vi u revoluciji!“). Da su "komunisti" došli na vlast u miru i krenuli u egzekucije druge strane bez stvarnog suda, govorenje o "komunističkom teroru" bilo bi sasvim opravdano. Naredbodavci, pogotovu viši i najviši komunisti jesu bili, ali više od toga, po sebi i drugima, bili su "oslobodioci". I što ne treba zanemariti, "pobednici!". Nad okupatorom, ali i svim njegovim "pomagačima", stvarnim ili nabeđenim. Ovo drugo teško je bilo proveriti i kad se želelo, a uglavnom nije. Entuzijazam, ponos, osvetoljubivost.., nisu tome pogodovali. Osveta za ono što je "njihovima", stvarnim ili nabeđenim, činjeno od strane dotadašnjih protivnika ("kraljevske vojske u otadžbini", "nedićevaca", "ljotićevaca"), iz borbi vidljivih "saradnika okupatora". (Može i nevoljno, revolucionari ili samo partizani, i njima i okupatorima su neprijatelj). Današnje prebacivanje "nepoštovanja prava i procedure" to zaboravlja, kao i "sitnicu": zar je to poštovanje uopšte postojalo, u vreme okupacije? I zar ne bi bilo poštovanje, okupatorskog režima?
"Teror", ako prihvatimo ovu kvalifikaciju, bio je teror "oslobodilaca". Po njima, samima! A po posmatračima sa strane, teror "pobednika". Uglavnom isti kao bilo kad, i bilo gde! Bilo ga je i kod naših ljudi, posle pobedonosnog povratka "sa Solunskog fronta!". O tome svedoče i događanja u Parizu, i Francuskoj. De Golovi pobednici nisu bili "komunisti", a postupci prema ženama osumnjičenih za seksualne pa i zaista ljubavne veze sa okupatorskim vojnicima, crnohumorno su nazvani "horizontalna kolaboracija". Ženama, normalno, bilo su daleko od humora...
Nevine žrtve i uopšte neopravdano stradanje, kao i prestrogo kažnjavanje onog što jeste za kažnjavanje, nisu "normalni". Ali, u normalnoj situaciji! Tako da je trajan zadatak sprečavanje pojave takve situacije u budućnosti, a ne bavljenje njenim posledicama u davno prošloj. Pogotovu po samo jednu stranu u njoj, ma kojoj...