U "mirno vreme", mirno treba govoriti o "nemirnom vremenu"!
Godišnjica izvršenja smrtne kazne nad Dražom Mihailovićem, osvežila je staru temu "egzekucija" posle kraja Drugog svetskog rata. Vrednu ozbiljnog razmatranja, već time što je "kraj" decenijama bio "oslobođenje", a posle kraja socijalizma neki ga javno smatraju "okupacijom!".
Shodno tome menjao se i stav prema (biramo neutralan izraz), stradalima u egzekucijama. Oba puta idenjem iz jedne krajnosti u drugu, zaboravljanjem da svi stradali, nisu bili "nevini!". (Tako je i u Hrvatskoj, gde su "nevini" svi nastradali oko Blajburga). Bez specifikovanja, prvobitno svih kao "saradnika okupatora" valjano sudski osuđenih, u sve kao "nevine žrtve komunističkog terora". I svi su kao "sudski rehabilitovani" besprekorno čisti, a ne "neosuđeni" pošto im je suđeno bez poštovanja zakonske procedure.
Mali je broj "egzekutora" spadao u "komuniste", pa i "revolucionare!". Ne formalno (članstvom u KPJ), nego što su se osećali samo "borcima protiv okupatora". (Poslednje reči jednog junaka Antonija Isakovića, komuniste i komesara, bile su: „Majku vam seljačku, i vi u revoluciji!“). Da su "komunisti" došli na vlast u miru i krenuli u egzekucije druge strane bez stvarnog suda, govorenje o "komunističkom teroru" bilo bi sasvim opravdano. Naredbodavci, pogotovu viši i najviši komunisti jesu bili, ali više od toga, po sebi i drugima, bili su "oslobodioci". I što ne treba zanemariti, "pobednici!". Nad okupatorom, ali i svim njegovim "pomagačima", stvarnim ili nabeđenim. Ovo drugo teško je bilo proveriti i kad se želelo, a uglavnom nije. Entuzijazam, ponos, osvetoljubivost.., nisu tome pogodovali. Osveta za ono što je "njihovima", stvarnim ili nabeđenim, činjeno od strane dotadašnjih protivnika ("kraljevske vojske u otadžbini", "nedićevaca", "ljotićevaca"), iz borbi vidljivih "saradnika okupatora". (Može i nevoljno, revolucionari ili samo partizani, i njima i okupatorima su neprijatelj). Današnje prebacivanje "nepoštovanja prava i procedure" to zaboravlja, kao i "sitnicu": zar je to poštovanje uopšte postojalo, u vreme okupacije? I zar ne bi bilo poštovanje, okupatorskog režima?
"Teror", ako prihvatimo ovu kvalifikaciju, bio je teror "oslobodilaca". Po njima, samima! A po posmatračima sa strane, teror "pobednika". Uglavnom isti kao bilo kad, i bilo gde! Bilo ga je i kod naših ljudi, posle pobedonosnog povratka "sa Solunskog fronta!". O tome svedoče i događanja u Parizu, i Francuskoj. De Golovi pobednici nisu bili "komunisti", a postupci prema ženama osumnjičenih za seksualne pa i zaista ljubavne veze sa okupatorskim vojnicima, crnohumorno su nazvani "horizontalna kolaboracija". Ženama, normalno, bilo su daleko od humora...
Nevine žrtve i uopšte neopravdano stradanje, kao i prestrogo kažnjavanje onog što jeste za kažnjavanje, nisu "normalni". Ali, u normalnoj situaciji! Tako da je trajan zadatak sprečavanje pojave takve situacije u budućnosti, a ne bavljenje njenim posledicama u davno prošloj. Pogotovu po samo jednu stranu u njoj, ma kojoj...