Zašto vajar Mile Jevtić nema izložbu

6. maj 2021. 09:12

Ovaj tekst ću početi "pričom iz života". Neki dan krenem kod vajara Milomira Jevtića (1940, Valjevo), koji živi i stvara u svom muzeju na otvorenom, u Bujačiću, iza kafane "Bačije", pored gornjeg puta za Petničke bazene. Da ne bi širio oko lokacije gde sam krenuo, kažem taksisti da idem kod Mila vajara. Zna gde je, odgovori taksista, i upita: Je l on stvarno vajar, ili ga samo tako zovu!?

Mile ima neobičnu, baš džeklondonovsku biografiju. Završio je vulkanizerski zanat, ali uspeva da upiše Slikarsku akademiju u Ljubljani, gde posle godinu dana prelazi na vajarski smer. Ne da je završio akademiju, nego je i magistrirao. Postao je jedan od najuatentičnijih vajara tadašnje Jugoslavije. Sedamdesetih godina je izlagao u okviru BITEF-a, gumene forme i "tečna slika". Iz tih godina mu je i najdraža skulptura, "Galebova gnezda", kamen i beton, koju je uradio u Seči, kod Portoroža, na pozivnoj međunarodnoj vajarskoj koloniji.

Igrom slučaja, i tih životnih puteva, Mile se vraća u Valjevo, radi, kao profesor, u Poljoprivrednoj školi, potom u Kazneno-popravnom zavodu za maloletnike, gde uči zatvorenike umetnosti. Sredinom osamdesetih godina je uradio spomenik Proti Matiji Nenadoviću, po mnogima najlepši u Valjevu. Nedugo potom dobija otkaz, jer je odsustvovao sa posla zbog rada na Proti, sumnja da je to bilo zato što je na spomeniku bio veliki krst.

Bez posla, 1988, organizuje hepening u holu Doma kulture, pod nazivom "Smrt umetničkog opusa vajara Milomira Jevtića", za koji je pozivnica bila umrlica sa njegovim likom. Takoreći sutradan odlazi u SAD. Kaže da je u početku radio svašta, ali mu glava i ruke nisu mirovali. Pobeđuje na javnom konkursu za skulpturu u Rokvilu, predgrađe Vašingtona. Izdvaja i patent za livenje betona u gumenim formama, od čije primene i danas prima tantijeme.

U Srbiju se privremeno vraća 2004, da bi uradio spomenik "Majka Srbija", u povodu 200 godina od Prvog srpskog ustanka. Spomenik je kod Valjevskog muzeja. Ameriku definitivno napušta 2006, kupuje plac u Bujačiću. Nastavlja posvećeno, i svakodnevno, da radi sa kamenom, betonom, pleksiglasom, drvetom... i da rukama pravi ono što mu se "manta" u glavi. Ili, kako sam kaže, da opredmećuje "vizuelne halucinacije", koje su posledica života životne molitve i meditacije. Kad je upisao akademiju u Ljubljani zavrteo se, i još na tom ringišpilu. Samo na Tvrdom brdu, kako zove svoje prebivalište, u muzeju na otvorenom, je nastalo preko petnaest skulptura u raznom materijalu, grandiozna galerija fantastike.

Živi i stvara osobenjački, iako je prevalio osamdesetu, ne staje, trenutno eksperimentiše sa formama od nagorelog drveta. Ne razmišlja o izlaganju, izložbama, galerijama, svetlosti reflektora i javnosti. Ali, zašto ne reći, istaći, jedinstvenost i umetničku eksploziju ovog ateljea na otvorenom.

Zato evo jednog predloga, zašto Grad, pre svega Moderna galerija Valjevo, ne bi pokazali interesovanje za Mila i njegovo delo. Ne zbog Mila, nego upravo zbog Grada i Moderne galerije. Jer, podsetimo, Moderna galerija izlaže "fantastično u slikarstvu", a Jevtićeve skulpture, što čitaoci mogu da vide, su "više od fantastike", koja bi i Galeriju i Valjevo vratili na umetničku mapu Srbije.

A gospodin Mile, koji veli, vidi svojim "očima", da je ovde sve naopako, se sprema da ponovi hepening s kraja 80-tih, kada je organizovao "Smrt umetničkog opusa". Ovaj put će to nazvati "Život umetničkog opusa vajara Milomira Jevtića"! Među skulpture će staviti mrtvački sanduk, u koji će leći potrbuške, a zadnjica će mu biti gola. Biće to Gola dobrodošlica za zvaničnu Srbiju, i zvanično Valjevo, koji su, ne prepoznajući vrednost dela ovog jedinstvenog umetnika, u kompletu, još jednom otišli u vražju mater i "u naopako".