Magija meseca koja spaja Valjevo i Oslo: Emotivno i nezaboravno veče sa Slavicom Sabo Tripković

U prepunoj sali Valjevske gimnazije održana je promocija knjige "Opsednuta mesecom", autorke Slavice Sabo Tripković. Nekadašnje prepoznatljivo lice valjevskog nedeljnika "Napred", a danas stanovnica daleke Norveške, okupila je brojne sugrađane, kolege i prijatelje na večeri koja je bila sve samo ne obična književna promocija. Bilo je to emotivno veče ispunjeno ljubavlju, dubokim razumevanjem i satkano od onih neraskidivih niti prijateljstva koja ne poznaju geografske distance.

Slavica Sabo Tripković je godinama važila za uspešnu i izuzetno cenjenu novinarku i kolumnistkinju u Valjevu, da bi u januaru 2016. godine sa porodicom donela veliku životnu odluku i odselila se u Norvešku. Njena nova knjiga donosi autentičan, iskren i duhovit prikaz života na relaciji Valjevo–Oslo. Kroz teme odrastanja, izazove roditeljstva, ali i privikavanje na potpuno nove životne okolnosti i specifične klimatske šokove severa, autorka nudi uvid u svet u kojem je Mesec isti, ali je svakodnevica potpuno drugačija.

O knjizi su, pored autorke, govorile Kristina Cvejanov, dr Vera Vaš, Tatjana Radić Milutinović i prof. dr Branka Stamatović Gajić.

Život između smeha i suza: Osvrt stručnjaka

Govoreći o knjizi svoje prijateljice i sugrađanke, prof. dr Branka Stamatović Gajić, specijalista psihijatrije i psihoterapije, podelila je sa publikom svoje viđenje ove zbirke, ne skrivajući iskrene emocije.

"Čitam knjigu, smejem se, smejuljim se, ali i plačem. Zašto? Zato što je cela knjiga, koliko god da ima tog nečeg toplog, umornog, ima i tog nečeg utešiteljskog, ima te empatije koja zapravo čini da je knjiga – da su to naši životi. U toj knjizi jesu i Čovek, Saša, i dete Iskra, i dete Petra, i svi su sa svojim imenima, i ništa to ne čini knjigu manje univerzalnom, jer je to zapravo priča nas koji smo odrastali 70-ih, 80-ih, 90-ih negde, živeći vrlo slične ili iste živote".

Dr Stamatović Gajić se sa žalom prisetila trenutka kada je Slavica spakovala kofere i otišla iz Srbije, jer su imale zajedničke planove za projekte usmerene na unapređenje mentalnog zdravlja i razbijanje stigme u društvu. Podsetila je prisutne i na izuzetan priručnik čiji je Slavica koautor, izrazivši nadu da će doživeti reizdanje.

Poseban osvrt dr Stamatović Gajić dala je na priču pod nazivom "Jugoslovenka".

"Pročitajte 'Norvešku šumu', ona će vas nasmejati, ali ja ću se ipak malo uhvatiti priče koja me je rasplakala. A to je priča 'Jugoslovenka'. Nema šta da se kaže, nego samo da se pročita citat Džonija Štulića, koji kaže: 'Nije važno odakle sam, sve dok znadeš kuda putujem, deralo me sedam mora gorka kora ljute nevolje'. To vam pokaže, zapravo, šta prođu svi oni ljudi koji u nekom trenutku zamene ono svoje, odakle su, i onda stignu do onoga što je Dejan Tiago Stanković u svojoj priči rekao: 'Odakle sam bila, više nisam', a Slavica dopunila: 'A ni ovde me nema'."

Ipak, dr Stamatović Gajić je zaključila optimistično, ukazujući na prepunu salu Valjevske gimnazije kao dokaz da nas "ima i tamo i ovde", te da je humor, koji autorka koristi, jedan od najzrelijih mehanizama odbrane koji nas drži na ovoj planeti.

Razgovor sa autorkom: "Humor je moje najubojitije oružje"

Slavica Sabo Tripković je u razgovoru sa novinarkom lista "Napred" otkrila šta za nju lično predstavlja Mesec, kako izgleda proces integracije u norveško društvo i zbog čega odbija da piše tragedije.

Naslov knjige zvuči veoma simbolično. Šta Mesec predstavlja za Vas i kako je postao nit koja povezuje ove priče?

Slavica Sabo Tripković: Naslov knjige jeste simboličan i zapravo opisuje san jednog usamljenog deteta za dalekim svetovima, želju da ode i vidi više, da sazna više. Jer taj Mesec koji je sijao na nebu iznad babinog i dedinog dvorišta, i sa svojim menama zapravo bio nešto najdinamičnije u jednoličnim, dugim letnjim danima, predstavljao je tada za mene daleki svet. Moja ljubav prema Mesecu, koji mi je kao detetu često osvetljavao put ili dvorište, nikada nije prestala. I danas, u Norveškoj, pratim kad je crven, kad je pun, kad je knap iznad horizonta ili, pak, kao nokat na vedrom norveškom nebu. Naprotiv, danas je još snažnija, jer priča o posmatranju Meseca iznad severnog neba jeste i priča o snalaženju u novom svetu gde je gotovo sve drugačije, ali Mesec je konstanta.

U knjizi pišete o životu između Srbije i Norveške. Da li čovek vremenom zaista pripadne novoj zemlji ili zauvek ostane "između"?

Slavica Sabo Tripković: Ja mislim da se dešava ono što čovek odabere. Mi smo otišli da se integrišemo, govorila sam uvek da je naša karta u jednom smeru. Međutim, uprkos tome, to nije lak proces, jer čoveku nedostaju prijatelji, naš humor, način života, meni i moda, tako da sam ja dugo bila između – ni ovde, ni tamo. U mom slučaju to je značilo da nisam davala svoj maksimum u zemlji u koju sam otišla, jer sam se previše emotivno trošila na stvari koje u mojoj zemlji ne mogu da promenim. Onda sam se jedno jutro probudila i rekla sebi: "Hej, ovo je sada tvoj dom, tvoje nebo, tvoji parlamentarni izbori su ovde!". Tako sve biva mnogo lakše. Onda drugim ljudima daješ šansu da ti budu prijatelji, navikavaš se na drugačiji humor, prihvataš pozitivno iz drugih kultura, širiš svoj duh, kuhinju i ljubav prema lepom u nekoj drugoj zemlji.

Vaše priče odišu specifičnim humorom, čak i kada dotiču teške teme. Kako uspevate da zadržite tu vedrinu?

Slavica Sabo Tripković: Ova knjiga je zbirka novela nastalih tokom mog, volim da kažem, odrastanja – kao roditelja, novinara, žene, kao i osobe koja beleži zanimljive situacije u životu u kojima mnogi mogu da se prepoznaju. Taj čin prepoznavanja je najvažniji, jer priče su tu u svrhu da čoveka oraspolože, ohrabre, da pokažu da može i drugačije i da sve zavisi od toga na koji način gledamo na život.

Jednom sam u šali pomenula deci da ću da počnem da pišem tragedije, jer gotovo sve možemo da predstavimo kao tragediju. Bilo je teško na početku naše norveške avanture, ali je moje mlađe dete, Petra, zavapila: 'Neee, mama! Nemoj da pišeš tragedije!'. Iskreno, ne znam da li bih umela da napišem tragediju, ali verujem da bi se i ona na kraju pretvorila u grotesku. Takođe, sebe, kao nekog ko nimalo nije imao lak život, vidim kao osobu koja sa punim legitimitetom može da se zeza sa teškim stvarima.

Trenutak kada odlučim da napišem priču je stvar čiste inspiracije. Sam se od sebe javi, preplavi me. Shvatim da je to zanimljivo, možda nekome i važno, i da će nekome pomoći. Na primer, moja priča o norveškoj školi pomogla je nekim našim mamama da savladaju strah pred polazak njihove dece u tamošnji školski sistem.

Pominjete humor i kao oružje i kao odbrambeni mehanizam. Koliko Vam je on pomogao u novinarstvu, a koliko u privatnom životu?

Slavica Sabo Tripković: Humor je moje najubojitije oružje, haha! Kao što je osmeh najbolji način da nekome pokažemo zube. Humor je odlično oruđe, pogotovo u politici. Mislim da humor i ironija više pogađaju političare od suve istine, jer oni vide da dosta znaš i da im se podsmevaš. Ono kao – korupcija, ovo-ono, to ih nije doticalo. Ali sam dobijala telefonske pozive posle mojih tekstova koji su bili humoreske ili su sadržali humor, što u naslovu, što u članku.

Humor je odličan način da pokažemo i neke naše navike, ponašanje, načine razmišljanja. To dovođenje do apsurda i karikiranje savršeno opisuje naš mentalitet. Recimo, situacija kada renoviramo stan pred rođenje svakog deteta, i na kraju se iseljavamo iz njega jer je tesan za sve što smo uložili u našu decu – to najbolje ilustruje taj naš srpski mentalitet gde sve radimo za decu i zbog dece. I onda se ljudi smeju kada se prepoznaju.

Sa druge strane, humor jeste i moj mehanizam odbrane. Neke teške trenutke pričam tako da izgledaju lakše nego što su bili, da ne budu tragedija. Pomenuta priča „Jugoslovenka“, iako sam se u njoj šalila, pominjala Lepu Brenu i koristila humor, izazvala je najviše suza kod ljudi jer su prepoznali čistu emociju. To je priča koja je najduže nastajala, pisana je i ostavljana, pa opet pisana, i za nju sam dobila najviše komentara, pre svega od ljudi koji su se iselili.

"Balkan, brale" ispod severnog neba

Knjiga donosi i fascinantne opise susreta sa vikinškim mentalitetom i norveškom kulturom, gde tokom zime bebe spavaju napolju u kolicima dok ih zatrpava sneg, a odrasli se kupaju u ledenom moru. Autorka napominje da ove priče nisu zlonamerno poređenje sa Srbijom, već prosto ilustracija jedne drugačije zemlje.

Iz njene perspektive, Norveška je puna komičnih situacija – od saobraćaja u kome svi voze polako i niko ne trubi, do predizbornih kampanja gde predstavnici svih partija, od ekstremne desnice do komunista, stoje jedni pored drugih i mirno razgovaraju sa građanima.

"Tako se isto nasmejem kad u našem lokalnom autobusu, punom dece iz Petnice, majstor otvori sva vrata kako bi se rashladili i staje svima redom tamo gde ga zamole. Ja se smejem tome, ali istovremeno ja to obožavam, jer tu vrstu preživljavanja, snalaženja i činjenja ja nosim kao svoju srpsku snagu", iskrena je Slavica.

Iako je na severu došljak, ponosno ističe da joj se Norvežani dive na hrabrosti, otvorenosti i širokogrudnosti:

"Ja im kažem: 'To je Balkan, brale!', pa im poslužim gibanicu i punjene paprike. A oni kažu: 'Vau, kakav dobar hleb, kakvo luksuzno jelo ove paprike!'. Pa me ljube, grle i zahvaljuju što svoju trpezu delim sa njima. A meni tada široko i srce i duša balkanska".

Promocija knjige "Opsednuta mesecom" u Valjevskoj gimnaziji pokazala je da, iako je Slavica Sabo Tripković fizički promenila adresu, njena reč, duh i prepoznatljivi valjevski humor i dalje imaju sigurnu kuću tamo gde su i ponikli – među njenim Valjevcima. Knjiga je uputila otvoreni poziv svima: pročitajte je za sebe, nasmejte se, pustite suzu i podsetite se šta nas to zaista čini ljudima.