Bair nije samo naselje, to je način postojanja
Bair nije samo naselje u Valjevu; to je urbana muzička kolonija i simbol dostojanstva koje se decenijama negovalo kroz bele košulje, manire i savršeno odsvirane note.
Ovo je priča o ljudima koji su muzikom lečili duše Valjevaca, o "duplim identitetima" i neraskidivoj vezi između umetnosti i tradicije i pogleda u budućnost u kojoj će dominirati muzilka i umetnost.
Kroz tu priču vode nas bračni par, akademski slikari Dragan i Tijana Marić, i svestrani muzičar sa Baira Mikica Gračanin.
Dragan Marić je akademski slikar, rođen je 1984. godine na Bairu, u porodici oca Roma i majke Srpkinje. Sa suprugom Tijanom, takođe akademskom slikarkom, živi na Bairu. Pored životnog traga ovo dvoje umetnika na Bairu ostavljaju i umetnički trag. Nakon dve decenije života i rada u Francuskoj, par se vratio na Bair sa plemenitom idejom – da umetnost na Bairu živi, da se znaja i umenja, ne samo muzička, prenose na mlađe naraštaje.
Na zidu kuće Jele Marić, udato Aleksić, na Bairu osvanuo je nesvakidašnji mural. Na njemu su oživeli likovi čuvenih bairskih muzičara sa stare crno-bele fotografije, zabeležene na jednom od tradicionalnih romskih balova u hotelu "Narcis" s početka osamdesetih godina prošlog veka.
Mural je oslikao Dragan Marić, Jelin unuk, uz podršku i pomoć supruge Tijane. "Naslikao sam baka Jelu sa velikim bairskim orkestrom na kući koju je ona izgradila, a ja nasledio. Želja nam je da Bair postane galerija na otvorenom. Prve kontakte sa slikarstvom imao sam kod deda Voje Obradovića – on je bio i violinista i slikar, popravljao je instrumente i puštao nam džez, bluz i evergrin ispod ruža u svom dvorištu. On je bio 'ozbiljna faca' i planiram da mu posvetim poseban mura", započinje svoju priču o Bairu.
"Moja prva vizuelna sećanja su ti tesni prolazi između kuća kojima se lako stizalo do Tešnjara i nazad. Ipak, najjača su sećanja na zvuk i muzičare. Na Bairu je svaka kuća imala bar jednog muzičara. Danju su vežbali stariji, pripremajući repertoar za kafanske nastupe, a predveče bi instrumente preuzimali klinci, pod strogim nadzorom majki i baka koje su takođe bile vrsni poznavaoci muzike", seća se Marić.
Iako je crtao celog života, muzika ga je pratila. Kaže da je probao da svira gitaru, klavir, a na kraju završio sa saksofonom. Danas ima trubu i svira je isključivo za svoju dušu.
"Kada danas radimo murale na Bairu, prva reakcija starijih Valjevaca je uzdah: 'Oh, kakva su to gospoda bila!'. Ta bairska elegancija i maniri su se negovali generacijama. Postojala je disciplina – znalo se kako se izlazi u grad, kako se oblači i kako se ponaša. Pradeda Tulo, Jelin otac, ostao je upamćen po najbeljem, savršeno opeglanom odelu, a živeli su u vremenu bez struje i vode, u malim uličicama. Ta težnja ka dostojanstvu je ono što Bair čini urbanim i posebnim naseljem", priča Marić i dodaje još jednu posebnost.
“Osim ljudi, koji mu daju pečat, posebnost Baira krije se u njegovom nesvakidašnjem geografskom položaju. "Retko gde ćete sresti romsko naselje koje je istovremeno urbano, a smešteno na tako lepom mestu – u samom srcu grada, zagrljeno parkom i šumom. Verovatno je ta blizina gradskog jezgra omogućila Baircima bržu socijalizaciju i integraciju u poređenju sa muzičarima iz okolnih sela poput Sedlara ili Kotešice".
Mesto sa dušom: Od rođenja do odlaska
Neko kaže da je Bair valjevski Monmartr, drugi pak da je to muzička kolonija, a mnogi bi rekli da je to mesto sa dušom iznad Valjeva. Marić bi dodao i četvrto – Bair je naš Nju Orleans.
"Baš kao u Nju Orleansu, gde su bivši robovi kroz muziku pronašli slobodu, tako je i na Bairu došlo do revolucije. Naši preci su bili zanatlije: korpari, konopčari, majstori sitnih predmeta od metala. Preokret je doneo izvesni Milenko, jedan od prvih "revolucionara" koji je naučio petoro braće da sviraju violinu. To znanje se prenosilo s kolena na koleno. Prelazak sa zanata na muziku nije bio samo promena posla, već i promena bića – morao si promeniti manire, izgled i nastup. Više nisi vikao: 'Evo korpe, konci i konopci'. već si morao gospodski prići gostu i odsvirati mu pesmu", priča Marić.
Ipak, ako mora da bira, izabraće da je Bair mesto sa dušom iznad Valjeva. "Postoji dirljiva priča da su ljudi na samrti zvali bairske muzičare govoreći:Leka mi nema, ali bar dušu da mi zalečite pre odlaska'. Bairci su pratili Valjevce kroz sve životne cikluse – bili su tu kad se dete rodi, na veseljima, ali i na poslednjim ispraćajima. Možda je baš zato Bair poseban, jer su bairska gospoda sa nama i u najvećoj radosti i u najdubljoj tuzi".
Za Tijanu Marić Bair je muzička kutuja. Iako je odrasla u Karađorđevoj ulici, u centru grada, odlazak na Bair kod bake, deke i stričeva za Tijanu je bio kao izlet u raj. Najupečatljiviji je bio bagrenjak, na mestu današnjeg parkinga, – mesto gde se zajednica okupljala uz domine, pesmu i smeh.
"Bair je bio kao velika muzička kutija. Mogao si da hodaš zatvorenih očiju i tačno znaš gde se nalaziš prema zvuku koji dopire iz kuća. To nije bilo puko izvođenje, već životno vežbanje. To je bilo jedino mesto gde si mogao čuti 'živ' instrument kako vežba – ne neka svirka, nego bukvalno život. Čuješ baku kako kaže: 'Hajde sad iz početka', pa čuješ kako ne ide, pa posle dva minuta – to je to! To je bila naša začarana muzička šuma", seća se Tijana.
Postoji i ta priča o privilegiji odrastanja na Bairu. "Zavisi iz čijih cipela gledaš, ali za mene to jeste privilegija, naročito danas. U centru grada deca retko gde mogu slobodno da izađu, a ovde su i dalje na ulici do kasno. Jednom su me pitali prijatelji Francuzi: 'Kad deca ovde izlaze'?, kažem im – oko šest popodne. 'A kad se vraćaju?', pitaju oni. Odgovor je: 'Kad ih majka dozove'. To je i dalje taj šarm Baira", prića Tijana.
Između opcija "Monmartr", "Muzička kolonija" ili "Mesto s dušom", Tijana bi uvek izabrala "Mesto s dušom".
“Bair je bio presudan za život Valjevaca; tu su se delili najličniji porodični momenti uz muziku. Bair je služio da okrepi i uteši dušu. I danas služi, mada su vremena drugačija. Drugačija je kultura, muzika i vrednosti u odnosu na ono vreme kad su stari Bairci svirali. Ali duša je najbitnija, jer su Valjevci kroz sećanja neraskidivo vezani za tu muziku", smatra Marić.
A "Gospoda Cigani"? To je prva replika koju Marići čuju kad pričaju o starim muzičarima sa Baira. Mi smo zadržali taj momenat u sećanju. To su bili ljudi koji su se bavili muzikom još u Kraljevini i u staroj Jugoslaviji. Pamte se njihova odela, njihovi maniri i ponašanje. Oni su edukovali decu – znalo se kako se izlazi u grad, kako se oblači, da ne smeš pijan da se teturaš. To je ta "bairska elegancija".
Duh Baira: Priča Mikice Gračanina
Mikica Gračanin, poznati muzičar sa Baira koji jednako dobro svira više instrumenata, potomak čuvenog Perice Gračanina, violiniste, kaže da je Bair posebno mesto u srcu Valjeva, naselje koje su mnogi nazivali "valjevskim Dedinjem" – ne zbog luksuznih vila, već zbog neviđenog kulturnog bogatstva i prirode koja ga je krasila.
Mikica Gračanin svedoči o tome da je Bair kolevka pismenih muzičara i boemskog duha.
Zanimljivost koja prati stanovnike Baira su njihova imena. Malo ko zna da je Mikicino pravo ime zapravo Čedomir, dobijeno po dedi koji se bavio pozorištem i koji je osnivač prvog romskog pozorišta na svetu.
Na Bairu je tradicija "znamenja" ili crkvenih imena često potiskivala ona zvanična. Mikica je zapravo Čedomir (crkveno Miodrag), njegov otac, čuveni Perica, bio je crkveno Milutin, Miša Fenjer je Slavoljub, pevačica Jela je Zorka… Svi Romi sa Baira imaju dva imena, i to je deo posebnosti te zajednice.
Odrastati na Bairu značilo je živeti u simfoniji. Mikica se priseća kako se iz svake kuće čuo po neki instrument – saksofon, violina, harmonika. Bilo je to naselje vojnih muzičara i školovanih umetnika.
Njegov muzički put počeo je neočekivano rano, u četvrtoj godini, kada mu je otac iz Nemačke doneo malu dijatonsku harmoniku. Iako je otac u početku bio skeptičan prema tome da mu sin postane profesionalni muzičar, Mikica je u trinaestoj godini osetio neodoljiv poziv violine. Uz očevu osnovnu poduku i kasnije privatno školovanje po najtežim akademskim programima (Ševčik, Mazas, Fiorilo), izrastao je u vrhunski obrazovanog instrumentalistu.
Profesionalni put vodio ga je kroz zlatno doba valjevskog ugostiteljstva. Od 1981. godine, punih 15 godina, Mikica je bio zaštitno lice preduzeća "Sloga". Svirao je u "Narcisu", "Grandu", na „"latanima" i u "Lovcu".
"Na posao se išlo u odelu, sa kravatom i amblemom hotela. To je bila stara, gospodska škola. Čak i danas, nikada ne bih uzeo instrument u ruke u farmerkama. Cipele, pantalone i čista košulja se podrazumevaju", ističe Mikica.
Pored kafana koje su tada bile hramovi kulture, veliki deo srca i glasa ostavio je u KUD-u "Abrašević", mestu gde su se kovala neraskidiva prijateljstva i čuvala tradicija.
Danas uz zvuke gitare, glasom u kojem odzvanja autentični duh romske muzike, onaj prepoznatljivi dar koji nose samo pripadnici njegovog naroda, Mikica čini prijatnijim ambijemt restorana "Intermeco" i "Paviljon".
Nastavljači ili "čuvari tradicije"
Danas je slika Baira nešto drugačija. Iako i dalje ima talentovane dece, tržište diktira moderniji, folk zvuk. Mikica Gračanin ostaje jedan od poslednjih čuvara evergrina i starogradskih romansi.
Ipak, uprkos promenama i modernizaciji, on veruje da Bair nije izgubio dušu. Iako su se ljudi možda malo otuđili, duh naselja u kojem muzika nije bila samo zanat, već način postojanja, i dalje živi u onima koji, poput Mikice, znaju da odsviraju ton koji ima težinu istorije.
Čuvari tradicije Baira svakako su i bračni par Tijana i Dragan Marić osnivači Umetničkog udruženja "Karavan", koje spaja edukaciju, savremenu umetnost i očuvanje tradicije. Nakon dugogodišnjeg školovanja i profesionalnog rada u Francuskoj leta 2019. godine vratili su se u rodno Valjevo, na Bair.
Njihov cilj bio je jasan: otvoriti umetnički centar koji će razvijati savremenu umetnost i povezati Valjevo sa ostatkom Srbije i Evrope, uz ujedinjavanje umetnika iz svih sfera — od muzike i glume do slikarstva i keramike.
"Mi smo deca sa Baira i za ovo mesto nas veže mnogo uspomena. Ideja o prenosu znanja je već postojala u zidovima naše porodične kuće, gde su se i decenijama ranije održavale dopunske nastave. Poželeli smo da naše dvadesetogodišnje iskustvo prenesemo novim generacijama", ističe Tijana Marić.
Kroz "Karavan" nedeljno prođe oko 50 polaznika svih generacija. Program je fokusiran na klasične likovne tehnike, ali i na oživljavanje zaboravljenih zanata poput grnčarstva.
Ključni segment rada udruženja je projekat murala pod nazivom "Naše priče o Bairu", odnosno "Gospoda Cigani. Ovi murali nisu samo estetski dodatak, već alat za "socijalnu koheziju". Na Bairu je osvanuo i mural posvećen jugoslovenskoj džez pevačici Nadi Knežević koja je oslikana na zidu prekoputa kuće njenih predaka.
Proces stvaranja murala na kućama Baira postao je zajednički čin. Komšije aktivno učestvuju pričama, sugestijama i sećanjima na pretke čiji likovi oživljavaju na zidovima kuća. Ovaj rad je prepoznala i stručna javnost, pa je projektu dodeljena glavna nagrada na 60. Oktobarskom salonu, nakon izložbe u Galeriji ULUS-a.
Vizija: Bair kao galerija na otvorenom
Za porodicu Marić, kultura na Bairu nije utopija, već funkcionalan sistem koji menja lokalnu dinamiku i ekonomiju. Njihova vizija budućnosti uključuje otvaranje galerija na otvorenom, što podrazumeva nastavak izrade murala tako da svaka kuća sa bitnom istorijskom pričom dobije svoj vizuelni spomenik.
Postavljanje informativnih tabli sa QR kodovima koji bi turiste i prolaznike edukovali o istoriji naselja je jedna od zamisli umetničkog para, kao i povezivanje Baira sa spomenikom Stevanu Filipoviću na Vidraku, čime bi naselje postalo nezaobilazna tačka na kulturnoj mapi grada.
Kroz umetnost, "Karavan" ne samo da uči decu crtanju, već gradi ponos zajednice i stvara novi život u jednom od najstarijih valjevskih naselja.
Šta je to što se ne zaboravlja, a šta se nipošto ne sme zaboraviti kada je reč o Bairu?
Bair je oduvek bio prva stanica za svakoga kome je bila potrebna vrhunska muzika. Njegova specifičnost leži u neverovatnom spoju talenta i obrazovanja; veliki broj ovdašnjih muzičara završio je muzičke akademije i pekao zanat u vojnim orkestrima. To su pismeni, školovani umetnici koji čitaju note i pišu aranžmane, ali nikada ne napuštaju svoj izvorni zanat. Iako su mnogi pronašli posao u fabrikama, muzika je ostala živa kucavica Baira – zanat koji ne umire i koji se s ponosom čuva.
Tijana Marić poručuje da se ne sme zaboraviti ko su bili Bairci i kako su dolazili do znanja.
"Taj prenos veština je fascinantan. Mnogi su bili školovani u vojnim orkestrima. Zamislite vreme bez interneta, sa jednim radiom u naselju, a oni donose svetske kompozicije, prepevavaju pesme sa putovanja, uče jedni druge notama. To je jedinstveno romsko naselje sa takvom istorijom i geografijom. Iako danas mnogi odlaze u inostranstvo, zajednica i dalje postoji. Postoji ta neka neraskidiva vezanost za naselje. Gde će ti biti lepše nego na Bairu u Valjevu? Specifičnost ovog mesta je što je ono negovalo finiju muziku – klasiku i evergrin, za razliku od 'dvojke' koja se svirala drugde. Bairski muzičari su imali dostojanstvo. Nisi mogao da mu zalepiš novčanicu na čelo – cela kafana bi te prebila zbog toga", kaže kroz osmeh Tijana.
Dragan Maić smatra da ne smemo zaboraviti činjenicu da se na Bairu muzika neguje vekovima.
"To je tradicija koja se prenosi s kolena na koleno, proces koji je dodatno kristalizuje i brusi dok ne postane savršeno čista. Današnji mladi muzičari ne smeju da smetnu s uma da su njihovi očevi, dedovi i svi preci živeli kroz muziku i za nju. To je koren koji ih drži i osnova koju moraju da poštuju", kaže Dragan Marić.
"Ja moram da budem krajnje iskren da kažem da i sada na Bairu ima još uvek dobrih muzičara, tako da ne brinemo za podmladak, budućnost je u našim rukama. Kako će se razvijati, videćemo. Muzika je otišla malo drugačijim pravcem, agresivnije se svira, drugačije se svira, ali kvalitet ostaje. Ono što smo mi naučili, to je da volimo i da poštujemo muziku, i da sviramo srcem. A to je ono što je najvažnije. Emocija je najvažnija u muzici. Kao i u životu", poručio je Zlatko Kostadinović, potomak starih Bairaca, u razgovoru sa Draganom i Tijanom Marić sa Baira za njihov projekat "Gospoda Cigani" .
A šta je ono što se jednostavno ne zaboravlja? "Iz razgovora sa ljudima na izložbi, 'Gospoda cigani', shvatio sam da se najduže pamte sudbine pojedinaca. Ne zaboravljaju se oni autentični likovi sa Baira koji su svojim životom i talentom obeležili jedno vreme, ali i dali pečat samom naselju. Oni su lice Baira koje ostaje urezano u kolektivno sećanje". poručuje Dragan Marić.
*******
Ovaj tekst izrađen je u okviru projekta: "Bair, romsko naselje kroz istoriju, ljudi i zajedništvo u Valjevu", koji je sufinansiran iz budžeta grada Valjeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
*******
Za realizaciju ovog projekta korišćeni su zapisi novinara i publiciste Zdravka Rankovića, hroničara Valjeva Borislava Bore Vujića, Snežane Radić, arhivskog savetnika, kao i dokumentacija Istorijskog arhiva Valjeva, fotografije koje su nam ustupile porodice Marić i Gračanin, Centar za integraciju Roma, Valjevo.
Posebna zahvalnost Marićima - Tijani i Draganu.