Bairske note s dušom: Od zanatlija do virtuoza i evropskih prestonica
Krajem 19. i početkom 20. veka, Romi se doseljavaju u Valjevo, naseljavajući prvenstveno Bair – severnu padinu brda Vidrak na desnoj obali Kolubare. Prema dokumentaciji Međuopštinskog istorijskog arhiva Valjevo, Romi koji su se tu naselili prešli su iz muhamedanske u pravoslavnu veru 1892. godine.
Žitelji Baira poznati su i daleko van granica Valjeva po tome što se pretežno, a neki bi rekli i isključivo, bave muzikom. Više od jednog veka iz svake kuće na Bairu dopiru "note s dušom". Kako se u narodu kaže, nema pravog veselja, ali ni tuge, bez muzičara sa Baira.
"Zahvalni smo Bogu na tome što nam je, ako nam je već mnogo toga uskratio, podario sluh, osećaj za ritam, muziku, igru. Muzika je naš život, sa njom se rađamo i umiremo, ali je i delimo sa drugima. Svakome je lakše i lepše uz pesmu, pa zašto da ljudima ne poklanjamo lepotu".
Ovo je rekao poznati muzičar i pijanista, ili kako je govorio klavirista, sa Baira, Prvoslav Dragoljub Petrović, (preminuo 2016. godine) u emisiji "Na moj način", emitovanoj na Radio Patku pre 19 godina.
Na Bairu je bilo mnogo muzičara koji su bili školovani, znali su note, svirali su u vojnim orkestrima. Pored Dragoljuba Petrovića, koji se više od pola veka bavio muzikom, čuveni su i Brana Obradović Mingej, Voja Obradović, Perica Gračanin, njegov sin Mikica Gračanin, Miša Gračanin Fenjer, Zoran Kostadinović, Jova Aleksić Alija, Čavka, Žika Bobijanac…
Opisujući detaljno muzičku scenu o nekima je pisao valjevski hroničar Borislav Bora Vujić u knjizi "Zapisi o starom Valjevu", u delu "Cigani".
"Oduvek se valjevski Cigani bave sviranjem. Muzičari su notalisti, od kojih su mnogi završili muzičke škole, neki i vojne. Dugo je violina bila njihov isključivi instrument. Kasnije, naročito pod uticajem vojnih škola, oni počinju da sviraju i druge instrumente. Na basu je pravi umetnik bio Bora Gračanin, vojni muzičar. Umeo je da izvanredno odsvira čitave partiture iz velikih opera. Uživao je koliko što ga slušaju, toliko i što sam sebi ume da ugodi. Jedan od najboljih trubača svih vremena među valjevskim muzičarima bio je Slobodan Obradović. On je na vašarima najpre svirao žutu trubu, a kasnije je bio izvanredan džez trubač. Njegov rođeni brat Branislav je odličan saksofonista. Živorad - Žija Aleksić, dugo godina bio je jedini valjevski gitarista, Svetislav Gračanin nedostižan na klarinetu i pikolu, a Slobodan Krstić izvanredan cimbalista, jedini zauvek u Valjevu.
Dvojica Valjevaca, blizanci Nenad i Predrag Gračanin, dugo su bili među prvim muzičarima beogradske čaršije. Violinista Bogomir Krstić posle završene vojne muzičke škole bio je muzičar u gardi, a po oslobođenju svirao je drugu violinu u beogradskoj filharmoniji.
Braća Kneževići, braća Marići, braća Milićevići Grujica Petrović, Dragiša Petrović, vojni muzičar, i sin mu Živorad, Čeda Gračanin, sin mu Milutin Gračani proslavili su Valjevo u čitavoj zemlji, a gotovo da nema evropske prestonice u kojoj nisu gostovali valjevski muzičari.
Banje, letovališta na moru, Sarajevo, Doboj, Obrenovac, Bitolj, Novi Sad, u svoje vreme uvek su bila zahvalna mesta za gostovanje valjevskih muzičkih sastava", zabeležio je Borislav Bora Vujić u knjizi "Zapisi o starom Valjevu", u delu "Cigani".
Put od Bobije do Baira: Kako je zanat ustuknuo pred muzikom
Bairac Zlatko Kostadinović, u razgovoru sa potomcima porodice Marić za projekat "Gospoda Cigani", preneo je kazivanja predaka o dolasku Roma u Srbiju i presudnim trenucima njihove istorije.
"Valjevski trgovac Bobovac poklonio je svoje imanje Romima koji su došli iz Bosne da na tom mestu naprave svoju zajednicu. I oni su na tom jezeru Bobije, dvadesetak kilometara udaljenom od Valjeva, napravili bondučare u kojima su živeli. Njima je bilo važno da imaju tekuću vodu i šumu da bi se bavili svojim radovima. Inače, svi znamo da su u to vreme Romi bili vrsni majstori, zanatlije, kovači, potkivači, vretenari, kolari... Njihove žene su čuvale decu po gradu, pravile dušeke, jastuke, kuvale, raspremale".
Međutim, život na Bobiji bio je izolovan, a prodaja proizvoda na pijaci otežana zbog verskih barijera. Na predlog sveštenika Andrije Jovanovića, 8. aprila 1892. godine, izvršeno je masovno pokrštavanje na reci Gradac.
"Tada su svi viđeni valjevski trgovci, advokati, dućandžije, mehandžije kumovali romskoj zajednici. Davali su im svoja imena, prezimena i krsne slave. Samom činu prisustvovao je i tadašnji mitropolit beogradski Milutin. Odbacili su šalvare i turbane, obukli srpsku nošnju i počeli slobodno da trguju".
Preokret se dogodio prolaskom kroz stari Tešnjar. Slušajući muziku iz kafana, Romi sa Bobije su otkrili svoj pravi poziv.
"Nigde ništa do tada nisu mogli da čuju od muzike sem dvojnica i okarine. U jednoj kafani čula se violina i nežni ženski vokal. Sačekali su da se završi i pozvali maestra Crnog Marinka, koji je svirao te večeri, Roma iz okoline Tamnave, i pitali ga da li bi hteo da ih nauči da sviraju. Predvodnik plemena sa Bobije počeo je da uči kod Marinka i znanje da prenosi braći. To su bili prvi koraci muzičke kolonije. Tada odbacuju svoje mehove i zanate i počinju da sviraju", priča Zlatko Kostadinović.
Pred početak Balkanskih ratova 1912. godine predsednik valjevske opštine gospodin Vojislav Tadić predložio im je da se sa udaljene Bobije presele na Bair, kako bi mu bili "pri ruci" kada dolaze delegacije. Tako je počelo naseljavanje Baira, ozbiljniji kafanski rad i bavljenje muzikom.
Vojne škole i holivudski sjaj
Nakon Prvog svetskog rata, bairski Romi uviđaju važnost muzičkog obrazovanja. Formiranjem vojne muzike Drinske divizije više od 30 mladića sa Baira završava vojnu muzičku školu.
"U Vojnoj školi se nije učila samo muzika. Tu se učilo sve iz života – kako biti gospodin, sticalo se obrazovanje. Nakon završetka, raspoređeni su širom Jugoslavije: u Niš, Beograd, Zagreb, Dubrovnik... Pred sam Drugi svetski rat osnovana je 'Valjevska ciganska omladina' koja je organizovala čuvene Bairske balove sa pozorišnim predstavama i lutrijama", priča Zlatko Kostadinović.
Dragan Marić, akademski slikar i unuk čuvene pevačice Jele Marić (rođene Aleksić), zajedno sa suprugom Tijanom, takođe akademskom slikarkom, godinama istražuje prošlost Roma sa Baira. Njihovo istraživanje, fokusirano na stare muzičke porodice, otkrilo je brojna dragocena saznanja o kulturnoj istoriji Valjeva.
Prvi moderni instrumenti stigli su u Valjevo upravo zahvaljujući bairskim muzičarima. Oni su u valjevski kraj donosili zvuke koji su tada bili novitet. Poznati saksofonista Ivan Teofilović, videvši staru fotografiju čuvenog Mingeja, nazvao ga je "praocem saksofona u Valjevu". Čak je i veliki džez muzičar Valjevac Jovan Maljoković svoj prvi susret sa saksofonom imao upravo kod muzičara sa Baira.
Svirali su "evergrin" kompozicije koje su skidali "po sluhu" slušajući radio. Pored Valjeva, nastupali su širom bivše Jugoslavije kao profesionalci – sa urednim ugovorima i licencama, ostvarivši na kraju i zaslužene penzije.
Jedan od takvih profesionalaca bio je Prvoslav Dragoljub Petrović (rođen 1933. godine), koji se muzikom bavio više od pola veka. Nesvakidašnji prizor odigrao se četrdesetih godina prošlog veka kada je u malu kuću na Bairu unet crni klavir. Na njemu je dvanaestogodišnji Dragoljub vežbao danonoćno, pod budnim okom oca Miloša, vojnog muzičara i violiniste.
Prve note naučio je od oca, ali se usavršavao kod čuvenog češkog kapelnika Jana Urbana, koji je muzički opismenio mnoge Bairce, ali i decu najuglednijih Valjevaca. Dragoljub je kasnije završio i prestižnu muzičku školu "Stanković" u Beogradu.
Već 1948. godine, sa nepunih 16 godina, Dragoljub počinje da svira u najotmenijem hotelu u Valjevu - Grand hotelu, gde je ostao skoro dve decenije. Repertoar je bio gospodski: klasika - Betoven, Mocart, Šuman…, francuske šansone, domaće starogradsk kažem", "Tužna je nedelja","Hteo bih te videt još jedared mila", koju je e...
Valjevska publika je volela da sluša ili, kako kaže Dragoljub, najtraženije su bile "Ti bi hteo pesmom da tičuveni Predrag Gojković Cune sa posebnim zadovoljstvom pevao u Valjevu uz pratnju Bairaca.
Bairski muzičari bili su poznati po dostojanstvu i eleganciji. Zlatko Kostadinović podseća na njihovu posvećenost detaljima.
"To nije bilo samo sviranje, to je bio varijete. Izvodili su arije iz opera i oblačili se u skladu sa programom. Bili su besprekorno odeveni, odela, košulje, kravate, moderna cipele... Poznata je anegdota o Boži Nestoroviću, džez-saksofonisti, koji je išao u Nemačku da kupi cipele kakve je nosio Djuk Elington. Nisu bili elegantni samo kad su nastupali. Čak su, i kad su u bagrenjaku na Bairu igrali karte, nosili odela i kravate – to je bio sastavni deo njih".
Dragan Marić se seća da su muzičari sa Baira u njegovom detinjstvu izgledali poput holivudskih glumaca.
"Kada smo bili mali, trčali smo po ulici, igral se, ali predveče, kad oni krenu na sviranje, zaustavi se sve, to je stvarno bilo neverovatno, to nam je bio praznik za oči, tako doterani, ponosni... Stanemo, ispratimo ih pogledom, sve dok ne zamaknu dole ka Tešnjaru. Oni su odela kupovali u Beogradu i Trstu. Sećam se i svoje bake Jele, njenih kostima i haljina, koje je nosila isključivo za scenu - nastupe. To je slika koju i danas nosim u sebi", priča Dragan Marić.
Valjevski hroničar Borislav Bora Vujić u knjizi “Zapisi o starom Valjevu”, u delu “Cigani” piše: "Najlepše je kada Cigani sviraju sami sebi. To se dešavalo naročito između dva rata. Posle svirke s one strane Kolubare pređu most kod Grand hotela i polako sviruckaju idući kući. Retko propuste priliku da svrate u kafanu "Klještavicu" ili kod, "Ilije Birčanina". I tu sviraju za svoj dušu, a kada već svane kreću kući i usput pevuše u horu".
Nastaviće se...
*******
Ovaj tekst izrađen je u okviru projekta: "Bair, romsko naselje kroz istoriju, ljudi i zajedništvo u Valjevu", koji je sufinansiran iz budžeta grada Valjeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.