Učitavam tekst...
Učitavam tekst...
Pored ostalog (popriličnog!) na čemu mladima treba da budemo zahvalni, je njihovo obraćanje pažnje na "šta" umesto na "ko" (je rekao ili uradio). Korišćenje vere u magijsku snagu reči (karakterističnu za "primitivna društva", ali prisutnu i u našem "modernom"), utoliko je uspešnije ukoliko je reč "Nekog". Mladi su upravo takvom, inače samo predsedniku Republike, 'ladno skrenuli pažnju da je takav samo kad govori kao "nadležan". Što znači, retko... I na taj način doprineli kod nas zakasnelom "raščaravanju sveta", kako bi rekao Veber. Koga Predsednik javno hvali i sledi, tako da nema potrebe da ga ko čita...
Njegova skoro svakodnevna "obraćanja" nisu izraz samo narcisoidnosti, mesijanstva..., nego i ispoljavanje te vere. U svoju reč, i uopšte vere u reč kod nas! Mada karakteristična za "primitivna društva", i te kako je prisutna i u "modernim". Drastičan primer je vera u prokletstvo, kao objašnjenje za "stradanje nas Srba!". Ili neuporedivo blaže: "Vo se veže za rogove, a čovek za reč!". U prvom slučaju veruje se u nečiju kletvu, nekakve tajanstvene, a moćne reči, što često ne ostaje verovanjem nego prelazi u svojevrsnu aktivnost. Kletva se može smatrati posebnim oblikom proročanstva, a proročanstvo deluje sugestivno. Stvara dispoziciju za pojavu željenih ili strahovanih uslova, i rezultat je "proročanstvo koje samo sebe potvrđuje". Njegovo ostvarenje! U drugom slučaju, čovek veruje da će ga "snaći nešto loše", ako ne drži datu reč...
Predsednik je do ekstrema doterao karakteristično kod slovenskih naroda: govorenje u Ja-formi, personalnom stilu, prvom licu, "japajajkovanje". On ne razgovara, pošto ne govori računajući na odgovor. On se "obraća", sa vidnom namerom da slušaoce obrati ili preobrati! I uvek ih drži na određenoj distanci, što je važno sredstvo održavanja iluzije da je "nadležan".
Pošto je "obraćanje" obično prethodno "najavljeno", praktično se čeka i sluša, kao nekadašnja "propoved". Dijalog sigurno nije, pošto ga vidi kao razgovor u kome sam postavlja pitanja i na njih sam odgovara, zbog čega nije ni prihvaćen od studenata i rektorskog kolegijuma... Monolog je važan i da bi njegova reč bila "poslednja", da posle nje nema "odgovora". A u njemu normalno je i "prva". I u dijalogu bi mu pripadala kao "starijem" i čak ograničavala polje unutar koga će se on kretati, ali dijaloga bi bilo! I ko zna čega sve, u njemu... Ovako mirno govori u svoje, tuđe i svačije ime, govori o onom što ne poznaje, predlaže i usvaja... Njegova reč zamenjuje dokaz, shodno prastarom "U početku beše Reč, i Reč beše u Boga!". Upućuje na aktivnost, shodno sledećem "Reče Bog, i bi tako!".
A ispunjeni istom verom, dok ga slušaju, ne sećaju se mnogo kasnijeg: "Firer je govorio, a mi smo slušali!". Sećaju se samo šta je bilo, ali ne i šta mu je prethodilo...