Valjevo na stend baju

26. maj 2025. 07:01

Da li prisustvujemo dekadenciji kulture u Valjevu u realnom vremenu? Da li za to treba da krivimo institucije, ili nas same? Koji je tačno kamen spoticanja građana Valjeva kada je reč o kulturnim zbivanjima? Gde su svi ti ljudi?

O svemu tome, razgovarala sam sa umetnikom Miodragom Antonićem čija je aktuelna izložba pod nazivom "...Kao slika (lepa)" otvorena 25. aprila u Gradskoj galeriji. Kao jedan od najutemeljenijih valjevskih umetnika, jedna ovakva izložba je do sada postala već neka vrsta običaja, s obzirom na to da je od prvog izlaganja njegovih radova prošlo skoro 40 godina.

Po rečima Antonića, svojevremeno je svake nedelje bila nova izložba. Njegova stoji već mesec dana, i stajaće sve dok ga ne zameni neki drugi valjevski umetnik, neki isto često viđen gost valjevskih galerija.

Ova vrsta "reciklaže" nije samo stvar navike, već posledica nepostojanja ključnog mehanizma – saveta za žiriranje izložbi. Bez žiriranja, nema selekcije. Bez selekcije, izložbe postaju stvar "rođačkog" predavanja štafete u trci koja ide u krug.

"U Valjevu postoji dosta umetnika koji zadovoljavaju kriterijume saveta za žiriranje – imamo i akademske slikare, i/ili članove ULUS-a, imamo i istoričare umetnosti, međutim, ono što fali jeste volja da bi se takva neka stvar sprovela u delo. To nije samo do institucija, nego i do samog naroda", kaže Antonić, slikar u penziji.

Odgovor na pitanje žiriranja sam potražila kod direktorke Narodnog muzeja Valjevo, Jelene Nikolić-Lekić.

"Od kada smo Galeriju dobili na čuvanje, aktivno radimo na formiranju saveta, i verujem da ćemo do kraja godine uspeti da formiramo savet Gradske galerije – to je u skladu s planom. Kada to ostvarimo, naši umetnici, bilo da su iz Valjeva ili drugih gradova, imaće priliku da njihovi radovi budu selektovani kroz žirirani proces", rekla je ona, dodajući da i Muzej kao institucija ima iskrenu želju da se stvori veća vidljivost za valjevske umetnike.

Još jedan nerešen problem tiče se promocije kulturnih događaja. Informacije o izložbama i manifestacijama uglavnom ostaju zarobljene na standardnim lokacijama – koji plakat u biblioteci i na oglasnim tablama muzeja. U međuvremenu, bilbord koji se nalazi na parkingu ispred zgrade Skupštine grada – i koji je u vlasništvu lokalne samouprave – već mesecima prikazuje isti poster, kao da se u gradu ništa drugo i ne dešava.

Na pitanje zašto se ovaj potencijalno vredan promotivni prostor ne koristi češće i raznovrsnije, iz Gradske uprave objašnjavaju:

"Bilbord se koristi isključivo za oglašavanje najvažnijih gradskih manifestacija i nije u komercijalnoj upotrebi. Nažalost, mnogi organizatori ne planiraju ovu vrstu promocije u svojim budžetima, a cena pripreme i štampe nije mala. Postoji plan da se u budućnosti zameni LED bilbordom, što bi omogućilo fleksibilnije i jeftinije oglašavanje svih događaja u gradu", naveli su iz PR službe grada Valjeva.

U Valjevu mnogo stvari nedostaje, i to je nepobitna činjenica. Kada bismo krenuli redom da ih nabrajamo, plašim se da se ne bismo skoro zaustavili. Ljudi ovde žive, možda čak i ne shvatajući koliko su zapravo uskraćeni, možda čak i zadovoljni onime što postoji, smatrajući da je dovoljno, ili da je bolje nego ništa.

Valjevo odavno nije opština. Valjevo je grad, i krajnje je vreme da krene tako i da se ponaša. Kada dovedemo nekog gosta, gde ga vodimo? U najnoviji restoran? Ili u drugi, ili u treći najnoviji restoran? Da li se u poslednjih godinu dana otvorilo bilo šta što nije ugostitejski objekat?

Da, jeste. Gradska galerija, na jednoj od najlepših lokacija u gradu. Međutim, ja tamo ne vidim ljude. Ja ne čujem za zbivanja tamo, zato što ona ne postoje. Izložbe ostaju postavljene mesecima, a broj posetilaca varira — od pedesetak na otvaranju, do po jedne osobe dnevno. Želim da svojim gostima pokažem ono najbolje i najlepše što Valjevo ima da ponudi, ali sve što uspevam jeste da rezervišem sto za četiri osobe. Istina je da mnoge stvari nemamo, tako da hajde da se za početak pozabavimo onim stvarima koje imamo, a to su tri umetničke galerije, jedan muzej i jedna kula.

Dakle, našem gradu je potrebna korenita promena, gde će kulturu obedovanja u prepunom, zadimljenom prostoru zameniti pravа kulturа. Takve stvari se ne dešavaju same od sebe. Istina je da su institucije zakazale, ali ni mi nismo bez krivice. Umetnici se povlače jer ne vide smisao da učestvuju u sistemu koji ih ne prepoznaje, dok publika ostaje kod kuće, uverena da ništa ne propušta. I jedni i drugi su odustali, a dokle god pristajemo na to, ništa se neće promeniti. Toliko smo se navikli na bedu i tišinu, da smo zaboravili da može i drugačije. Je l’ ovo grad kojim se ponosimo?