Ministarstvo protiv sopstvenih propisa: Ko se igra zaštitom prirode?

Kada se govori o zaštiti prirode, zakon je jasan: upravljanje zaštićenim područjem je delatnost od opšteg interesa. Upravljanje mora da obavlja pravno lice koje ispunjava stručne, kadrovske i organizacione uslove. 

Tako stoji u Zakonu o zaštiti prirode (član 67) i u Pravilniku o uslovima koje mora da ispunjava upravljač zaštićenog područja ("Sl. glasnik RS", br. 85/2009).

Pravilnik precizira da svako zaštićeno područje mora imati službu zaštite sa najmanje jednim zaposlenim stručnim licem, master ili VII stepen obrazovanja iz oblasti biologije, šumarstva, poljoprivrede, ekologije ili geografije. To lice koordinira poslove zaštite, monitoringa, planiranja i sprovođenja režima zaštite. Dakle, stručnost je zakonski preduslov.

Sporna praksa

Na osnovu zahteva upućenog Ministarstvu zaštite životne sredine, traženi su dokumenti o zaposlenima na poslovima zaštite prirode u sledećim područjima:

• PIO "Planina Rudnik" (10.019 ha) – upravljač TO Kragujevac
• PIO "Jelica" (6.195 ha) – upravljač TO "Dragačevo" Guča
• PIO "Rajac" (1.771 ha) – upravljač TO Ljig
• PIO "Povlen i kanjon Sušice" (4.117 ha) – predloženi upravljač "Klub Ars Nova"

Odgovor Ministarstva bio je poražavajući: nijedan upravljač nema zaposleno stručno lice sa VII stepenom stručne spreme.

Drugim rečima, Ministarstvo koje je donelo Pravilnik, samo ga ne poštuje. Upravljanje poverava turističkim organizacijama i udruženjima, bez stručnog kadra koji bi sprovodio zakonske obaveze.

Pitanja bez odgovora 

1. Čemu služe studije zaštite koje izrađuje Zavod za zaštitu prirode Srbije, ako nema stručnih lica da ih sprovedu na terenu?

Studije Zavoda nisu puka administrativna vežba – one su rezultat višegodišnjeg naučnog rada, terenskih istraživanja i stručnih analiza. Njihova svrha je da postave temelje za očuvanje prirodnih vrednosti, definišu režime zaštite i predlože mere održivog korišćenja. Međutim, ako na terenu nema kvalifikovanih ljudi koji će te mere sprovesti, studije ostaju mrtvo slovo na papiru. To je kao da se napiše recept za lek, a da ga niko ne primeni na pacijentu. Time se obesmišljava i sam proces izrade studija, a priroda ostaje nezaštićena.

2. Da li se time dezavuiše rad Zavoda i stručnjaka koji godinama proučavaju prirodna dobra?

Naravno da se dezavuiše. Kada institucija koja je osnovana da štiti prirodu izrađuje dokumente, a upravljači ih ignorišu ili nemaju kapacitet da ih sprovedu, to znači da se rad stručnjaka svodi na formalnost. Njihova reputacija i autoritet se potkopavaju, a javnost stiče utisak da se zaštita prirode svodi na birokratsku proceduru bez stvarnog efekta. To je udar na struku, ali i na poverenje građana u institucije.

3. Zašto postoje inženjeri šumarstva, biologije, ako se njihova znanja ne koriste u praksi?  Na Šumarskom fakultetu se izučava i "Planiranje upravljanja zaštićenim područjima"...

Ovi stručnjaci školovani su upravo da bi upravljali prirodnim resursima, planirali održivo korišćenje i štitili ekosisteme. Njihova znanja su ključna za razumevanje kompleksnih odnosa u prirodi – od biodiverziteta do klimatskih uticaja. Ako se njihova ekspertiza ne koristi, šalje se poruka da nauka nije potrebna, da se odluke donose na osnovu političkih ili interesnih kriterijuma, a ne na osnovu znanja. To vodi ka degradaciji struke i demotivaciji mladih ljudi da se obrazuju u ovim oblastima.

4. Da li je za upravljanje planinama dovoljna samo članska karta neke organizacije?

Ako se upravljanje poverava turističkim organizacijama ili udruženjima bez stručnog kadra, onda se stiče utisak da je "članska karta" dovoljna. To znači da se planinama upravlja kao da su prostor za manifestacije, a ne kao složeni ekosistemi koji zahtevaju naučno zasnovanu brigu. Takva praksa vodi ka komercijalizaciji prirode, gde se kratkoročni interes stavlja ispred dugoročne zaštite. Planine nisu samo destinacije za izlete – one su rezervoari vode, biodiverziteta i kulturnog identiteta. Upravljanje njima bez stručnjaka je igranje sa budućnošću.

Ova pitanja nisu samo retorička – ona su poziv na odgovornost. Ako se propisi ignorišu, ako se struka potiskuje, ako se priroda svodi na prostor za "članske karte", onda gubimo i planine i poverenje u institucije. Srbija ima znanje, ima stručnjake, ima zakone – ali očigledno nema volju da ih primeni.

Da li se ovde igra novcem, jer budžet plaća najveći deo upravljanja? Neka "stručna lica" možda već uredno primaju naknade. Ali pojaviće se novi, da provere i papire i savest i tokove novca. Jer ničija moć ne traje večno.

Autor: Dragić Tomić, diplomirani inženjer šumarstva