Ušuškavanje međ listove

Lišće je još uvek zeleno. Prkosno odbija da se pokori vremenu - istrajava u iluziji večne mladosti. Samo ono mudro, pa otuda valjda i zrelo, prepušta se i sija veličanstvenim spektrom boja neminovne jeseni. Tako se prepusti i vetru i otpleše svoj poslednji ples spuštajući se na zemlju. Tek tamo počinje svoj puni društveni žiovt. Svaki bat koraka isprati šuškanjem i govorkanjem (O, šta sve nije reklo o prolaznicima nezainteresovnim za sve oko sebe, osim sebe!), prepušta se strujanjima da ga nose zajedno sa masom i zvonko se smeje uhvaćeno u vrtlogu strasti – živi svoj puni život bez zadrške i mere. Na koncu se umori i smiri i zajedno sa ostalima, pod naletom kiše, polegne po zemlji. Pripije se, upije se u nju i blago sklopi oči zakoračivši u susret večnom snu. Naposletku počine...

Varljivo zeleno lišće ne uspeva da me zavede - znam, jesen je. Osećam je po hladnim noćima i reskim jutrima. Po ledenim prstima. Po Armstrongu i Eli Ficdžerald koji gospodare mojim plej listama. Mirisu cimeta i kuvanom vinu. Po knjigama i upaljenim vatrama. Po mekanim ćebićima i vunenim džemperima. U sanjarenju koje me svu obuzme... I tako, sklupčam se i ušuškam u toplinu mirisa, zvukova i boja. Ušuškam se međ listove, u lišće; samo otvorim korice i utonem. Avantura počinje...

Kako volim u jesen čitanje! Svet koji mi se nudi neodoljiv je. Čist eskapizam od banalne i brutalne stvarnosti, od velikog zeva društvenih mreža, od ispraznosti. Vršim poslednje pripreme, vreme je za snabdevanje. U ruci naramak knjiga, ne na ramenu, već stisnut između trupa i podlaktice držim. "Da ti nije malo?!", komšinica uz osmeh pita. Odgovaram: "Malo je. Druga ruka prazna je...". Produžavam ka biblioteci da ispravim grešku. A tamo, iznenađenje me čeka: Čitalački izazov od 7 do 107 se nudi! Odabranih deset naslova za svaku od kategorija (osnovci podeljeni u tri starosne grupe, srednjoškolci i odrasli), koje treba pročitati od 1.novembra do 10 decembra.

Jasminka Petrović u kategoriji za srednjoškolce?! Zar ona ne piše samo za decu?! Grabim knjigu i u dahu čitam prvih desetak strana. Mehanički odgovaram na pitanja bibliotekara koji pokušavaju da pronađu sve knjige sa spiska koji sam im dala. Iznenađeno konstatujem da Jasminka nije samo za decu. Preda mnom je još jedno novo otkriće! Narvano da moram to da pročitam! Pogledom kačim i Poa. Neko se dobro dosetio da i njega stavi. Sa osmehom se setim kako sam se potrudila da u srednjoj kao nagradu za postignute rezultate u izdavačkoj delatnosti škole Poove priče dobije dečko koga volim. Nasmejem se jer u trenu shvatim da se i tada i sada moje poimanje uticaja i moći svodi isključivo na mogućnost proširenja i obogaćenja nečijeg polja duha. O, kakva zabluda da sam preozbiljna, kritična i pesimistična! Upravo ova saznanje potvrđuje moj optimizam i veselost dečjeg duha.

Probuđena radoznalost tera me da se raspitujem za naslove predviđene kako za one najmlađe, tako i za one najstarije. Želim da ih pročitam sve! Želim da se sretnem sa svim čitaocima, da čujem njihovo mišljenje, da ih pažljivo slušam i otkrijem nove slojeve teksta, da se upoznam sa ličnim nazorima, životnim pogledima i stavovima, da uvažim drugačije razumevanje i otkrijem nove perspektive. Živa diskusija oslobođena kanona i suvopranog književnog teoretisanja – mogućnost da se književnost priglri sa puno strasti. Kakva bi to poslastica bila!

Da li je predviđen susret i diskusija učesnika čitalaškog izazova? Ne znam. Neću ni da pitam. Prvo ću da pokupim ove knjige sa mog spiska i pročitam ih u što kraćem roku, a onda ću brzo natrag u biblioteku da se raspitam za sve pojedinosti učešća i da uhvatim priključak za čitalačku trku. A posle? Posle ću po starom, laganim tempom kao dokazani dugoprugaš, jer čitanje i život su maraton, a ne brz trka.