13.06.2014, 12:13

УМИРУ ЉУДИ

И, шта остаје после покојника?

Остану покојникове ствари. Изгланцана обућа из најбезбеднијег дела ципеларника, у којима је желео да се допадне. И оне потпећене, испред улазних врата, заувек склоњене са прага да не сметају људима који долазе. Капут на чивилуку, чији „став мирно“ подсећа на почасну стражу. Шал, рукавице и батеријска лампа из фиоке у предсобљу, и из времена док се још плашио хладноће и мрака.

Остају посмртни говори у којима их представљају можда бољим него што су били, свеће у рукама присутних чији је пламен у вечном сукобу са гробљанским ветром и умрлице на јавним местима на којима је насмешена фотографија светлосни контраст попису ожалошћених.

Остају књиге и песме без којих не би били онакви какве их памтимо, остају догађаји који се без њих никада не би десили. Остају речи које је требало одћутати, и недостају неке које је требало рећи. Остају омиљене псовке и узречице, неиспуњена обећања и раскинути уговори.

Остају њихова лична документа са роком важења који не одговара истини. Остаје прибор за личну хигијену ког ће одмах, након још једне, последње употребе, неко спаковати у најлонску кесу и оставити да пожути и изађе из моде. Остаје кутија са писмима пријатеља где, гле чуда, има места још само за телеграме саучешћа, пре него се кутија закључа, а кључ изгуби.

Остају мајке, очеви, браћа, сестре, жене, мужеви, деца, унуци и родбина из иностранства… Остају пријатељи, познаници, један захвални, покисли стопер и кућни љубимац који одбија храну.

После покојника остаје разјапљена празнина у коју се улива песак пролазности. А ми, и шакама и душама, како знамо и умемо, узалуд бранимо ту празнину од нестајања. Од времена које лечи и оне који не желе да буду излечени. Од траве која израста по свему што заборав изравна и нађубри. Од радосног шаренила цвећа које не зна где не треба да расте.