Registracija Prijava preko FB
Šetnja (foto: Đorđe Đoković)
Šetnja (foto: Đorđe Đoković)
08.05.2016, 09:07

Šetanje

č: | fb:

Da mi je neko rekao kako će mi, jednom, šetanje biti vrh fizičke aktivnosti – ne bih mu verovao! Čak i za nas davno rashodovane fudbalere to je, kao vid rekreacije, ispod časti. Jer, nekada nam je trčanje bilo jedina odobrena forma kretanja. Duboko ukorenjena navika. Skoro - karakterna osobina, tako nešto... A za šetanje (po terenu) bivali smo kažnjavani disciplinski, statusno ili oduzimanjem bonova za topli obrok. Danas, međutim, kada moji unutrašnji organi i spoljni ekstremiteti (oni posebno, jedan naročito) otkazuju poslušnost, samo je šetanje dokaz da sam još uvek kadar stići iz tačke A u tačku B.

Na šta mi, u stvari, liči ovo rekreativno šetanje posle onolikog trčanja? Liči na presudu bez prava žalbe kojom sam doživotno izbačen iz svih prvih ekipa. Liči na jednosmerni ritam odlaska u penziju čiji je zagrljaj čvrst i neopoziv... Na uvod u kapitulaciju pred zemljinom težom, eto na šta mi liči.

Ali, ta kinetička degradacija koja prži ponos k`o ringla kajganu nije jedini problem nas nesposobnjakovića. Prvo, ne znamo gde da šetamo. Na atletskoj stazi smetamo ljudima koji trče – zaobilaze nas, sapliću se o nas, nerviramo ih, psuju nas u sebi, i razmišljaju da nas jednom, sve zajedno, nogom u dupe, degažiraju iz svojih brzih krugova. Dalje, ako hodaš po trotoarima obavezno naletiš na one ružne zelene avlijanere koji svojom teritorijom smatraju i deo trotoara uz kuću, i zato vrebaju priliku da onome koga tu zateknu - odgrizu skočni zglob (posle toga nema ni šetanja). Najzad, ako hodaš po klovozu, rizikuješ sudar sa šleperom cementa dok piči za Valjevo preko Pambukovice, ili sa recidivom devedesetih koji je spopao ćelavog klinca u maznutom ćaletovom Pežou, klinca rešenog da uzme sve i odmah!!!

Drugo, ne znamo da li da šetamo sami ili u društvu. Ako hodaš sam, onda moraš da ćutiš i da buljiš u krajolike koji sporo promiču, što je ozbiljno dosadno.Ilida držiš slušalice u ušima što tačno tri puta povećava opasnost od avlijanera, šlepera i ćelavih klinaca. Ako hodaš u društvu, onda to mora biti ili neki smarač, pošto svi dobri momci sede u kafani i piju pivo, ili tvoja rođena supruga, pošto je šetnja sa nekom drugom ženom zabranjena vanbračna aktivnost. Ovo sa suprugom je posebno opasno: može se ispostaviti da su joj noge lakše a korak duži. To u krajnjoj liniji znači da si, u odnosu na nju, osim kućne, izgubio i svaku drugu dominaciju. Treće, ne znamo kada da šetamo, danju ili noću... Danju je bez veze, noću još bezveznije.

Ukratko, meni to tako dođe. I kad god mi dođe, ne mogu da se ne setim onog sjajnog vremena u kom sam trčao za svim što je bežalo... Za vozovima, za gradskim prevozom, za boljim prosekom, za mini suknjama... Trčao sam levo-desno, gore-dole, napred-nazad, trčao bez cilja. Trčao radi trčanja. I onaj naš fudbal, nekada, bio je divan... Njihovo levo krilo u kontranapadu, ulazi kao tajfun u završnicu ubeđen da daje gol... E, malo morgen burazeru, ti ga stižeš u sprintu, uklizavaš s`leđa i “izuvaš iz cipela” tako da se jedva oporavi... Onda ti bežiš njemu a on vraća s` kamatom. Onda opet ti njega, pa on tebe, sve u trku koji vid svodi na vizir i dušu tera u nos. To su bili dani...

A sada, drugi igraju za ekipe sa šampionskim ambicijama, drugi zaposedaju atletske staze i ciljne ravnine, drugima pripadaju startna mesta rezervisana za favorite, drugi prkose gravitaciji i ostalim zakonima fizike,...

Drugi trče, a ti se, Radovane, šetaj.

Drugi j..., a ti se Muzafere kupaj (Otac na službenom putu“)

Blogovi